MIŠLJENJE: Želite zamah? Imajte reklamu umesto toga – razumevanje pauza za hidrataciju

Negde oko 22. minuta svakog poluvremena na ovom Svetskom prvenstvu, svima se kaže da stanu i popiju vodu. Tri minuta, jednom u svakom poluvremenu, na svakoj utakmici, bez izuzetaka.

FIFA je to naredila, ukazala na vrućinu i vlažnost u Americi i sve to upakovala u jezik brige o igračima. Teško je raspravljati sa brigom o igračima, pa nemojmo. Ali svakako bismo trebali raspravljati o svemu što je u vezi sa tim.

Prvi problem je što su pauze obavezne bez obzira na stvarne uslove. Meksiko je igrao na ugodnih 20 stepeni i opet su poslati na pauzu. Druga utakmica je igrana na 16 stepeni, a da ne pominjemo utakmice koje se odvijaju na stadionu sa krovom i radnom klimom.

Kada bi se zaista radilo o temperaturi, postavili biste prag (možda 25 stepeni i više) i primenili pauzu samo kada se on pređe. Međutim, to pravilo ne postoji. Mera za dobrobit koja ignoriše vreme zapravo nije mera za dobrobit.

Ako skrenemo pogled sa apsurdnosti toga, moramo stati na važnijoj tački: šta pauze rade samom fudbalu, a to je ubijanje zamaha.

Fudbal je jedna od najtečnijih igara na svetu. Zamah raste. Jedan tim preuzima kontrolu, pritiska protivnika, osećaju da će postići gol... A onda sledi zvižduk i svi moraju da uzmu flašu na nekoliko minuta. Strana koja je pritisnuta dobija besplatan mali odmor da se reorganizuje.

Videli smo to sa Južnom Korejom protiv Češke. Česi su pritiskali, pauza je došla, i igra je splasnula. Kurasao je senzacionalno izjednačio protiv Nemačke, ali umesto da nadograde to i pojačaju pritisak na evropske velikane, gotovo odmah su morali da sede kroz pauzu za hlađenje koja je ubila svaki znak njihovog zamaha.

Ne kažem da je Kurasao držao Nemce u šaci – utakmica je na kraju završena 7-1 za Nemce iz mnogo razloga – ali primećujete obrazac, zar ne?

Naravno, kao i svaka nova karakteristika ili dodatak pravilniku, timovi će na kraju naučiti da to iskoriste. Ako se držite, usporite igru, odugovlačite vreme dok zvaničnik ne pozove pauzu.

Jedna mala prednost je da treneri smeju da razgovaraju sa svojim igračima tokom ove pauze, što bi moglo eliminisati sve misteriozne grčeve koje golmani razvijaju kada trener želi da prokomentariše taktiku.

Bilo bi ironično, međutim, ako bi se gubljenje vremena zaustavilo potpunim prekidom igre kao u NBA ili NHL. Ove dve lige uzimam kao direktan primer jer se nove pauze za hidrataciju od strane mnogih razumeju kao korak ka amerikanizaciji fudbala. To deli utakmicu na četiri četvrtine umesto dva poluvremena; tiho i nezvanično, ali efektivno.

I naravno, koristi ono što NHL (i hokej na ledu širom sveta) već otvoreno zove reklamna pauza.

To je ono što navijači koji gledaju kod kuće najviše mrze u vezi sa ovim novim trenucima, na kraju. Ono što je najavljeno kao mera za zaštitu bezbednosti igrača koristi se da se izvuče što više prihoda sa turnira. Bez zvaničnog nazivanja reklamnom pauzom, mnogi emiteri su je koristili kao takvu, voleći zagarantovan prekid. Foks u SAD se čak vraćao sa reklama direktno u igru uživo koju su već propustili.

Kao što je jedan komentator na Reditu opisao: To je samo reklama sa flašom vode ispred nje.

Za ljude na stadionu, trominutna pauza može proleteti kao trenutak da proverite telefon ili odjurite po osveženje (iako ne možete baš očekivati da se vratite na svoje mesto na vreme); za sve ljude koji gledaju kod kuće, ritam utakmice je prekinut i bespoštedno monetizovan.

Prava briga nije samo Svetsko prvenstvo, već presedan koji postavlja. Ako je briga o igračima na visokim temperaturama zvanična linija, onda je dobro. Ako završimo sa ovakvim pauzama usred svakog poluvremena stalno zato što dodatni reklamni slot donosi lep deo novca ljudima koji vode emisiju, onda je to problem.

Možda sam ciničan i pesimističan, ali sve to izgleda manje kao odgovor na vrućinu, a više kao izvor prihoda koji se testira.

Duh je već izašao iz boce. Samo je ovo puta flaša vode.