Ekskluzivno: Ikona Mančester Sitija Zabaleta o opsednutom Gvardioli, uspehu Kompanija u Bajuernu i još mnogo toga

Stigli ste u Mančester Siti u periodu velikih promena. Da li je to odmah izgledalo istorijski značajno ili je li se činilo kao običan transfer?

To je bilo sve samo ne i običan transfer. Kada sam potpisao za klub, vlasnik je bio drugačiji on je bio iz Tajlanda i naizgled je želio da proda jer je imao problema sa federacijom u svojoj zemlji. Bilo je tri ili četiri grupe zainteresovane za kupovinu kluba.

U svakom slučaju, moja glavna motivacija bila je da dođem u Englesku i igram u Premijer ligi, pa situacija sa vlasništvom nije bila odlučujući faktor za mene. Ali otprilike nedelju dana nakon što sam potpisao, novi vlasnici iz Abu Dabija preuzeli su klub i njihovo prvo pojačanje bilo je Robinjo za 40 miliona funti. To možda danas ne zvuči kao ogroman iznos ali 2008. godine dovesti zvezdu iz Real Madrida za takav novac poslalo je jasnu poruku svima.

To je bio trenutak kada su ljudi shvatili da se dešava nešto veoma veliko. To je bio pravi prekretni momenat za klub a gledajući unazad došao sam u tačno pravo vreme.

Dakle, već je postojala neka vrsta veze između Real Madrida i Mančester Sitija?

Da i ono što je to učinilo tako upečatljivim bila je neodložnost novih vlasnika odmah od početka. Kada preuzmete klub obično treba vremena da uspostavite viziju i donesete velike odluke ali oni su delovali odmah ovo je ono što želimo ovo je naša ambicija dovešćemo najbolje igrače na svetu. Plaćanje takvog novca za zvezdu iz Real Madrida odmah na startu napravilo je veoma snažnu izjavu.

Nakon tih promena da li ste osetili odgovornost da pomognete u izgradnji nove kulture u klubu?

Cela ekipa je to osetila. Mark Hjuz bio je trener u to vreme i kada smo se sreli sa novim vlasnikom on je bio veoma jasan. Rekao je imamo jasnu ambiciju i viziju za ovaj klub. Razumemo da u fudbalu ne možete odmah pobediti ako želimo trofeje moramo izgraditi pravi tim.

Ono što me je impresioniralo bilo je to što su vlasnici zaista razumeli da nije reč o pobedi u jednom ili dve godine. To je bio desetogodišnji plan. Ne treba vam samo sjajni igrači treba vam igrači koji dolaze u klub i pokažu pravi predanost igrači koji žele da promene istoriju kluba. To traje vremena.

Dolazili su novi igrači neki od njih veoma dobri ali neki nisu pokazali tu predanost i otišli su nakon godinu ili dve. Trebalo je oko tri ili četiri godine da se izgradi pravi mentalitet da se zaista izazovemo Mančester Junajted, Čelsi i Liverpul da stignemo do tačke gde smo mogli da sebe nazovemo velikim klubom.

Moram da pitam za Majka Ričardsa. Kakva je bila njegova reakcija kada ste stigli i kakav je bio u svlačionici? Da li je ista ličnost sada kao i tada?

Tačno ista uvek šaljiv uvek veseo sa velikim osmehom na licu. Sjajan čovek i sjajna ličnost.

U to vreme on je zapravo igrao više kao centralni bek pored Ričarda Duna nego kao desni bek a ja sam popunjavao poziciju desnog beka. Tek sljedeće godine nakon što je klub doveo Kolo Turea i Džoleona Leskota Majk je bio vraćen na bekovsku poziciju i tu smo počeli da se borimo za istu poziciju. Ali to je uvek bila zdrava konkurencija.

Imali smo odličan odnos i ogroman međusobni respekt obojica smo samo želeli da zadržimo mesto u startnoj jedinici.

Kada ste postigli taj gol protiv Kvinz Park Rejndžersa šta vam je prolazilo kroz glavu? I da li ste još uvek verovali da je titula moguća u tom trenutku?

Ta utakmica bila je apsolutni prekretni momenat za klub. Osvojili smo FA Kup godinu dana ranije što je bilo ogromno ali osvajanje prve Premijer lige bilo je nešto sasvim drugo. To je trenutak kada drugi klubovi i igrači počinju da vas gledaju drugačije kada igrač pomisli da bi voleo da potpiše za Mančester Siti ako se ukaže prilika.

Za mene lično to je bio veoma poseban dan iako je moj gol bio prvi na utakmici i malo ljudi ga pamti jer svi i pravično pamte Agüerov.

Pre utakmice znali smo da imamo šansu da osvojimo prvu Premijer ligu medalju što nije mnogo igrača moglo da kaže. I iako su KPR se borili protiv ispadanja znali smo da neće biti lako. Ono što se dogodilo tog popodneva sa Mančester Junajtedom i Mančester Sitijem koji jure istu titulu i sve što se desilo u tim zadnjim minutima bilo je nešto zaista neverovatno. Možete godinama ne videti ništa slično.

Junajted je dominirao engleskim fudbalom tako dugo sa Fergijusonom koji nas je slavno nazvao bučnim susedima. A onda osvojiti titulu na taj način bilo je izvan svega što smo mogli da zamislimo.

Kako je važan bio Roberto曼čini u kreiranju pravog mentaliteta u klubu?

On je bio ključan. Roberto je došao sa iskustvom upravljanja velikim igračima u Interu Milanu pa je znao kako da rukuje jakim ličnošćima i velikim egotima okruženju gde svi žele da igraju i vrlo malo ljudi prihvata da ostanu na klupi. Upravljanje tim je veština samo po sebi.

On je bio pobednik u svakom smislu i imao je veoma poseban karakter. Trebalo nam je nekoliko meseci da ga potpuno razumemo. Kada bi izgubio utakmicu ulazio bi u svlačionicu apsolutno besan i nama je to bilo potrebno. Trebalo je da razumemo da na ovom nivou gubitak nije prihvatljiv da je jedini standard pobeda nedelju za nedeljom. Taj stav bio je osnova našeg mentaliteta.

On je bio ključna figura u razvoju kluba u tom periodu.

Imenovani ste za igrača godine Sitija u sezoni 2012-13. Šta je ta nagrada značila za vas?

To je značilo ogromno. Kada su novi vlasnici stigli veoma sam bio svestan da novac postoji da se kupi najbolji igrač na svakoj poziciji. Ko je najbolji desni bek na svetu idi i potpiši ga. I rekao sam sebi ovo je moja šansa moram da zaradim svoje mesto.

Došao sam u klub misleći da verovatno neću ništa osvojiti a nakon godinu dana gledao sam oko sebe igrače pored kojih igram kako sam srećan. Ali znao sam da moram da radim naporno da zadržim mesto u startnoj jedinici i da napravim istoriju sa ovim klubom. Pa da budem izabran za igrača godine u timu tog kvaliteta nešto je što još uvek smatram neverovatnim. Pokazalo mi je da kada zaista verujete u sebe i potpuno se posvetite radu ti trenuci se mogu desiti.

To ostaje jedna od najvećih tačaka u mojoj karijeri.

Hajde da pričamo o dolasku Pepa Gvardiola. Šta se promenilo?

Sve na najbolji mogući način. Igrali smo divan fudbal pod曼činim i Peljerinijem i osvojili trofeje ali kada je Pep stigao činilo se da klub kaže sada želimo da osvojimo apsolutno sve. Ne samo da dominiramo engleski fudbal želimo Ligu šampiona.

I naravno imati menadžera poput Pepa Gvardiola privlači najbolje igrače na svetu. Bio je izuzetno uspešan u Barseloni i Bajuernu Minhenu i stigao je sa istim idejama istom filozofijom istim neumornim standardima.

Radio sam sa njim samo jednu sezonu pre nego što sam otišao i te prve godine nismo ništa osvojili tim je prelazio nekoliko nas je bilo u tridesetim i klubu su trebali novi igrači sa svežim nogama i energijom. Ali vidite šta se desilo otad.

Bio je tamo više od deset godina što je duže nego bilo gde drugde. Osvojio je sve slomio rekorde za bodove i golove u Premijer ligi i proizveo neki od najneverovatnijih fudbala koje sam ikada video. Za svakog ko voli igru gledanje Mančester Sitija poslednjih nekoliko godina bilo je pravo zadovoljstvo.

Šta je jedno stvar koja ljudi spolja ne znaju o Pepu Gvardioli?

On je potpuno opsednut na najdivniji način. Svi znaju da je briljantan trener i da je njegov stil igre izuzetan ali ono što vas iznenadi kada radite sa njim je kako inspiriše igrače. Dolazi ujutru i već je u kancelariji razmišlja o tome šta se može promeniti šta se može poboljšati čak i kada tim igra briljantno i dobija utakmice.

Za njega nikada nije dovoljno. Uvek pita da li ovaj vezista može nešto drugačije da li ovaj bek može da igra više napred da li mogu ovog igrača da koristim u naprednijoj poziciji. On stalno vidi stvari pre svih drugih i to ga čini izuzetnim.

S obzirom na tu opsesiju igrom da li ga vidite kako upravlja reprezentacijom jednog dana?

Mislim da bi mogao. Nakon Sitija nisam siguran da ga vidim u drugom engleskom klubu i slično sumnjam da bi trenirao drugi španski klub nakon Barselone. Nemačka možda. Italija je moguća igrao je tamo kao igrač i Serija A bi mu mogla privlačiti. Ali iskreno mislim da je najverovatniji sledeći korak u nekom trenutku reprezentacija.

To je drugačiji ritam imate pet internacionalnih pauza godišnje otprilike osam utakmica umesto šezdeset. Manje je fizički zahtevno za trenera više o putovanjima gledanju igrača uživo izgradnji odnosa i onda pripremi tokom tih koncentrisanih prozora. Dve nedelje rada dve utakmice i onda period da se odmorite. Mislim da će doći do toga na kraju i mogu vam reći da bi svaka nacionalna federacija na svetu želela da ga ima.

Vinsent Kompani bio je takav lider u svlačionici Mančester Sitija. Sada ima pravi uspeh kao menadžer u Bajuernu Minhenu. Da li ste videli tu kvalitetu u njemu od samog početka?

Od prvog dana. Vinsent i ja smo stigli u Siti u isto vreme 2008. i proveli smo mnogo vremena zajedno u hotelu u tim ranim nedeljama pre nego što smo imali svoje stanove. Čak i tada odmah ste mogli da vidite ogromnu ličnost autoritet činjenicu da je već govorio tri ili četiri jezika.

Na terenu bio je prirodni lider i kako ste ga upoznavali kroz zajedničke treninge i razgovore u svlačionici njegova fudbalska inteligencija i znanje igre učinili su veoma jasnim da će otići u trenerske vode.

Ono što se dogodilo u Bɾnliju podiglo je neke obrve promovisao ih je pa ispao u Premijer ligi ali uvek sam mislio da su ljudi prebrzo sudili. Kada stavite talentovanog trenera sa elitnim igračima kao što sada ima u Bajuernu Minhenu vidite šta je zaista sposoban. Takođe je igrao za Hamburg govori nemački i dobro poznaje kulturu. Sve je imalo smisla. Zaista sam srećan za njega.

Još dva imena Karlos Teves i Mario Baloteli. Veoma različite ličnosti. Koja je bila razlika između njih i da li ste vi i Karlos imali poseban odnos zbog zajedničkog porekla?

Karlos je bio senzacionalno pojačanje posebno jer je došao iz Mančester Junajteda ta slika njega na ogromnoj plakati dobrodošli u Mančester u plavoj majici nešto je što nikada neću zaboraviti.

Zapravno sam poznavao Karlosa iz vremena kada smo igrali zajedno u argentinskim omladinskim timovima pa sam bio dobro svestan koliko je dobar. Imao je zanimljivu kvalitetu na treningu nikada nije bio od onih koji se iscrpljuju od ponedeljka do petka. Ostavili biste ga da radi stvari na svoj način. Ali dolaskom vikenda on je bio taj koji osvaja utakmice za vas. To je bio njegov dar.

Mario je neko o kom se još uvek smejem kad god mi padne na pamet.曼čini je radio sa njim u Interu kada je bio veoma mlad 19 ili 20 i mislim da je zaista verovao da Mario može biti sledeći veliki napadač. I sposobnost je apsolutno bila tu. Bio je brz imao je žestok udarac tehnički darovit i nikada nisam video da promaši penale. Bio je izuzetan talenat.

Šteta je što nije mogao potpuno da se posveti profesionalnoj strani stvari rutini dobrih treninga pravog odmora ishrane fokusiranju samo na fudbal. Na tom nivou sa konkurencijom koju je imao oko sebe u Agüeru Džeku i Tevesu morali ste da budete na apsolutnom vrhuncu svakog dana.

I naravno bila je tu stalna drama van terena. Svako jutro na doručku bez izuzetka bilo bi neka vest o Mariu. Ali reći ću ovo navijači Mančester Sitija voleli su ga i pravično. Ta asistence za Agüera protiv KPR gol Zašto uvek ja protiv Junajteda ti su trenuci trajno upisani u istoriju kluba.

Kao bivši saigrač još uvek imam mnogo naklonosti prema njemu. Bio je divan momak koji je možda trebao više vremena da sazri. Nadam se da će ljudi pamtiti fudbalera kakav je bio jer je bio zaista poseban.

Nakon odlaska iz Sitija pridružili ste se Vest Hemu. Kako se sećate tog poglavlja?

Veoma toplo. Bilo je potpuno drugačije okruženje naravno dolazak iz kluba gde svaka sezona počinje sa stvarnim očekivanjima osvojenja trofeja do onog koji se često bori za poziciju u ligi. Ali bilo mi je 33 godine i tražio sam nešto drugačije.

Vest Hem je uvek bio težak teren za posetu atmosfera u starom Apoton Parku bila je nešto posebno. A preseljenje u London bilo je divna promena i za moju porodicu. Na toj fazi karijere počinjete da razmišljate izvan samo fudbala o kvalitetu života o tome šta grad nudi vašoj porodici van igre.

Proveo sam tri godine tamo radio pod Slavenom Bilicem Dejvidom Mojsom i Manuelom Peljerinijem koga sam već poznavao iz Sitija. Bilo je nekih zaista teških momenata perioda kada smo gledali preko ramena na zonu ispadanja ali jednako i nekih nezaboravnih.

Londonski stadion prima 60 hiljada navijača i punili su ga za svaku domaću utakmicu. Istočni London je Vest Hem kroz i kroz. Šetajući se oko Kanari Vorta videli biste crveno i plavo svuda. Bilo je to sjajno iskustvo i još uvek sam veoma naklonjen klubu.

Pratite li ih ove sezone možda na Flashscoreu?

Apsolutno ja sam predani korisnik Flashscorea uvek je na mom telefonu.

Bila je to veoma teška sezona za njih ali pokazali su dobru formu nedavno. Samo su tačka ili dve iza Notingem Foresta pa čak i Totenhema koji takođe ima problema. Zaista se nadam da će ostati u ligi. Još uvek poznajem ljude u klubu i imam puno topline prema Vest Hemu.

Osvojili su Konferencijsku ligu što je bio istorijski momenat za njih i klub poput toga zaslužuje da bude u Premijer ligi.