EKSKLUZIVNO: Bivši potencijalni igrač Mančester junajteda otvoreno govori o tome šta sledi kada propustite šansu za prvi tim

Štoperski igrač našao se u središtu borbe Pianesea za plasman u Seriju B ove sezone. Trenutno u trećoj italijanskoj ligi, završili su na šestom mestu Grupe 2, što im je omogućilo mesto u plej-ofu. Promocija se nije ostvarila, ali je bio to znak da su na dobrom putu.

Smesten u neupadljivom gradu Piancastagnaio u Sijeni, Pianese svakako ne pripada svetlima reflektora fudbala. U ovom toskanskom klubu Ercolani sada uživa u životu fudbalera. Odigrao je preko 50 utakmica za njih, pridruživši im se 2025. godine nakon boravka u Fogiji.

Napominjući kako mu danas izgleda život, Italijani govori za Flashscore: „Osećam se mnogo sigurnije sa fizičke strane. Nisam imao povrede tri ili četiri sezone, tako da ne mogu da se žalim.

„I dalje mislim da mogu da napredujem u nekim aspektima, ali na tome radim. Mada mislim da sam najbliži što mogu biti najboljoj verziji sebe.”

Fizički aspekt je bio glavna tema Ercolanijeve profesionalne karijere. Defanzivac se prilično dobro nosio sa tim kako mu je povreda kolena uništila šansu u Mančester junajtedu i sa tugom se priseća vremena provedenog kod Crvenih đavola.

Sa sadašnjih 26 godina, osvrće se na to kako je uopšte došlo do prelaska u Old Traford. Sve se desilo iznenada 2016. godine dok je još igrao za omladinski tim Forlija.

„Interesovanje Junajteda pojavilo se oko 2014. godine, još sam igrao u omladinskoj ekipi u Italiji. Jednog dana, jedan čovek mi je prišao, predstavio se kao skaut Mančester junajteda. Isprva nisam mogao da verujem. Bilo mi je nemoguće da budem blizu takve osobe. Od tog dana, putovanje je počelo.”

Taj čovek bio je Dejvid Vilijams, koji je igrao ključnu ulogu u dovođenju Federika Makede i Đuzepea Rosija na crvenu stranu Mančestera.

„Želeo je da upozna moju porodicu i da me upozna kao osobu. Na kraju, vraćao se da me gleda mnogo puta. Nastavio sam da igram dobro i jednog dana je odlučio da sam ja taj koji treba da dođe na probu u Mančester.”

Ercolani opisuje sve ovo kao nadrealno iskustvo. Tada je imao samo 15 godina, igrajući za omladinski tim kluba koji nije bio ni u prve dve divizije italijanskog fudbala. Odluka Mančester junajteda da ga potpiše probudila je san da igra profesionalno.

„Kada je Junajted pokušao da me potpiše, to je bilo posle druge probe, šest meseci nakon prve. Kada mi je taj italijanski skaut rekao da postoji veliko interesovanje, bilo je nadrealno. Jedva sam čekao taj trenutak i sanjao sam o tome.

„Jedva sam čekao da se preselim u Englesku jer sam morao da sačekam 16. rođendan zbog FIFA pravila. To mi je promenilo život, bilo je neverovatno. Kao mladić, morao sam da odem u inostranstvo. Ali u mojoj glavi nije bilo ništa osim želje da igram profesionalno.”

Početak života u Engleskoj nije bio nimalo lak za šesnaestogodišnjeg Ercolanija. Počeo je da igra za ekipu Mančester junajteda do 18 godina, ali se našao u potpuno stranom okruženju, što uvek predstavlja izazov za tinejdžera.

On za Flashscore govori o tome kako su mu saigrači bili od pomoći: „Prvih nekoliko dana bilo je veoma čudno. Osećao sam se veoma usamljeno u svetu koji nisam poznavao. Provesti 15 godina kod kuće, sa roditeljima i prijateljima svaki dan.

„Bilo je prilično čudno, ali moram reći da sam se prilično dobro prilagodio. Velika prednost bila je ta što su saigrači i sami dolazili iz inostranstva. Iz Španije, Francuske i drugih delova Evrope. To mi je mnogo pomoglo.”

Ercolani se brzo prilagodio, što je dovelo do brzog napredovanja kroz redove. U sezoni 2017/18 igrao je za Junajted u UEFA Ligi mladih, a već sledeće sezone probio se u ekipu do 21 godine.

U tom trenutku, Italijan je počeo da privlači pažnju prvog tima. Tadašnji menadžer Žoze Murinjo pratio je njegov razvoj i više puta ga pozivao na treninge sa seniorskim timom.

Naslednik Portugalca, Ole Gunar Solskjer, takođe je želeo da ga bolje upozna, pa je čak i Norvežanin zadržao Ercolanija u okviru prvog tima.

To je dalo nadu mladiću, koji je delovao kao da je na ivici debija pod Solskjerom.

Ta nada je ubrzo nestala, jer je Ercolani doživio povredu kolena koja mu je preokrenula karijeru.

Sa izvesnim žaljenjem kaže: „Pre povrede kolena, bio sam verovatno najbliži defanzivac iz ekipe do 23 godine koji je trenirao sa prvim timom jednom ili dvaput nedeljno. Bio sam redovan igrač za ekipu do 23 godine pod Murinjom.”

Prisetio se kako je Solskjer omogućio debi prvog tima nekoliko akademaca tokom utakmice grupne faze Lige Evrope protiv Astane u Kazahstanu. Da nije bilo povrede kolena, Ercolani je trebalo da debituje tog dana.

„Nažalost, povreda kolena se dogodila i slučajno, te godine, većina startne postave ekipe do 23 godine debitovala je u Kazahstanu protiv Astane u Ligi Evrope.”

„Anhel Gomeš, D'Šon Bernard i Tahit Čong debitovali su, a ja sam nažalost bio sa strane. Bio sam veoma srećan zbog njih, ali za mene je to bio loš tajming. To je bilo najbliže što sam mogao doći do debija u prvom timu.”

Na više načina, povreda prednjeg ukrštenog ligamenta došla je u pogrešno vreme za Ercolanija. Karantinske mere usled COVID-19 učinile su da proces oporavka postane potpuno drugačiji izazov.

Detaljno opisujući kako je to izgledalo, kaže: „Nikada nisam pomišljao da odustanem, ali kada sam se vratio u Italiju tokom rehabilitacije ACL, bilo je veoma zastrašujuće. Svi su tada imali više vremena za razmišljanje, pa tako i ja. Previše sam razmišljao. Razmišljao sam kako da se vratim, kako da se vratim jer mi je ugovor isticao. Bilo je mnogo misli.”

Porodica i prijatelji odigrali su veliku ulogu u pomoći defanzivcu da izdrži. Iako je na to sada zahvalan, Ercolani otkriva da je imao priliku da traži pozajmicu pre nego što su se povrede kolena nagomilale. Odlučio je da ih ne iskoristi, ali gledajući unazad, promenio bi ovu odluku.

„Posle povrede kolena postojale su samo male mogućnosti. Jedine šanse koje sam imao bile su pozajmice u nižim ligama, poput ispod Lige jedan. Nisam bio zainteresovan. Bila je to nesrećna okolnost jer sam mogao otići pre povreda i to bi ubrzalo moj razvoj kao igrača.”

Povreda je postala prekretnica u Ercolanijevoj karijeri. Ubrzo je stigla i opomena da Mančester junajted neće obnoviti njegov ugovor i da će morati da traži druge klubove.

Iako je to promenilo tok njegove karijere, Ercolani je srećan što je mogao da igra profesionalno nakon tog zastoja. Na neki način, njegov raskid ugovora došao je u najboljem mogućem trenutku.

„Kada mi je Niki Bat rekao da klub neće obnoviti moj ugovor, pokušao sam da budem što smireniji, dobro sam to prihvatio i radovao se sledećem izazovu. Imao sam 21 godinu, cilj mi je bio da igram seniorski fudbal i video sam da je to pravi trenutak za to.

„Mogao sam početi ranije, ali nisam imao drugu mogućnost osim da počnem što pre.”

Godine 2021. napustio je Mančester junajted i pridružio se Karpiju, koji je tada bio u Seriji C. Imao je i boravke u Alesandriji i Fogiji, a od sezone 2024/25 redovan je igrač u Pianeseu.

Osvrćući se, priznaje da bi njegova karijera bila mnogo drugačija da nije bilo povreda. Samo jedan nastup, možda protiv Astane, mogao je potpuno promeniti njegov život. Ali sada veruje u sudbinu i blagonaklono gleda na svoju karijeru.

„Mislim da je moja karijera mogla biti drugačija, ali svako ima svoj put i ako nešto treba da se desi, desiće se. Loša sreća može zadesiti svakoga. Uvek sam pokušavao da stvorim svoju sreću i svestan sam da je samo jedan nastup u Junajtedu mogao biti prekretnica u životu.”

Iako stvari nisu krenule kako treba u Junajtedu, iskustvo ga je oblikovalo u ono što je danas. Tokom boravka na Old Trafordu naučio je više od samog fudbala.

„Iskustvo koje sam steklo bilo je više od fudbalske karijere. Pomoglo mi je da sazrim mentalno, fizički i kao osoba. Upoznao sam mnogo ljudi, naučio novi jezik i mogu reći da sam zbog toga bolji čovek. Uvek ću biti zahvalan ljudima u klubu koji su me uvek tretirali kao porodicu.”

Veza sa Junajtedom nije nestala. Tokom karantina, klub je dosta pomogao Ercolaniju, pruživši mu priliku da stekne UEFA B licencu.

„Tokom moje ACL rehabilitacije, Junajted mi je ponudio UEFA B licencu, koju sam završio sa Nilom Bejlijem, članom FA. Pomoglo mi je da skrenem misli sa fudbala kada sam završio sa oporavkom.”

Izražavajući dodatnu zahvalnost, kaže: „Mislim da sam imao mnogo sreće sa Junajtedom jer oni mnogo pomažu igračima čak i kada napuste akademije. Još uvek sam član FA i klub Junajted mi nudi mnogo kurseva koje mogu pohađati. Ako se vratim u Mančester, siguran sam da bih mogao dobiti pomoć od kluba da radim sa njima ili pohađam univerzitetski kurs.”

Ercolani veruje da isto možda nije obrazac u Italiji, gde igrači mogu da se nađu u problemima ako napuste veće akademije. To mu ne prija.

„Italija je veoma drugačija. U trećoj ligi teško je naći klub koji nudi ovakve stvari, ali mislim da bi klubovi trebali da brinu o igračima tokom i nakon njihovog boravka u klubu jer je uvek dobro ponovo uspostaviti vezu nakon što igrač ode, a odnos koji stvarate je veoma dobar za stvaranje prilika za svakoga.”

Iako Ercolani nikada nije igrao za Mančester junajted, ostao je vezan za klub jer ih je prvi podsticaj tokom karantina usmerio ka obrazovanju.

Sada ima diplomu iz prehrambenih nauka i gastronomije, a defanzivac takođe radi na tezi o ishrani na Univerzitetu San Raffaele u Rimu.

Redovno balansira fudbal i studije i u najboljoj je fizičkoj formi u životu. To mu omogućava da redovno igra za Pianese, gde je povrede ostavio daleko iza sebe. Uz sve to, štoperski igrač i dalje gaji ambicije da radi u fudbalu nakon penzije.

Iako nije siguran da li će to biti u trenerskom ili direktorskom svojstvu, Ercolani je uveren da je fudbal mnogo više od onoga što se dešava na terenu. Daje savet mlađoj verziji sebe zašto je to zaista važno.

„Rekao bih da je veoma važno stvarati odnose, u fudbalu i van njega, ali dok ste oprezni na terenu da radite prave stvari. Treba biti oprezan i van terena, s kim provodite vreme, koju ljude imate oko sebe.”

„To sam naučio tokom 10 godina svoje karijere.”