EKSKLUZIVNO: Bob Bradley o Pulišiću, Početinu i zašto SAD može dogurati daleko na Svetskom prvenstvu

SAD je ko-domaćin Svetskog prvenstva 2026. Koji je realan ali ambiciozan cilj za uspeh? Četvrtfinale, polufinale, finale?

Četvrtfinale bih označio kao prvu prekretnicu. Ipak, na velikim turnirima ekipe koje imaju kvalitet razvijaju se kako takmičenje napreduje. Sticanje zamaha često dovodi do izuzetnih rezultata.

Iz mog iskustva, nismo postavljali cilj poput četvrtfinala ili polufinala. Prvo smo želeli da prođemo grupu. To će biti drugačije na ovom Mundijalu sa 48 timova, gde prolaze i osmoplasirani iz grupa. Ali kada uđete u nokaut fazu, spremni ste.

Ova američka reprezentacija zaista ima potencijal i očekivanje da izađe iz grupe. Posle toga, vidite kako se ukrštaju mečevi. Ali svi smo puni nade.

Šta je istorijski sprečavalo SAD da pobedi elitne nacije u nokaut fazi? Taktika ili mentalitet?

Mogu samo da govorim o jednom putu kada sam bio na Svetskom prvenstvu. Osvojili smo grupu, bili smo uzbuđeni i motivisani, i posle Kupa konfederacija prethodne godine verovali smo da smo spremni da idemo daleko. Ali u osmini finala protiv Gane stvorili smo velike šanse – i dalje mislimo da smo trebali da pobedimo; kada je otišlo u produžetke, zatekli smo se u zaostatku i nismo uspeli ponovo.

Ne mislim da postoji jedan faktor. Radi se o samopouzdanju u trenutku, a ponekad i o sreći da vam se kockice slože. Ali uglavnom je to rad koji se ulaže tokom celog ciklusa, izgradnja tima, vođstva, uspostavljanje identiteta igre, a zatim igranje utakmice po utakmicu kada stignete.

Spominjete taj meč protiv Gane 2010. Da možete ponovo da ga igrate, šta biste promenili?

Voleli bismo da ga ponovo odigramo. Ušli smo sa dobrim raspoloženjem, ali dvaput smo bili u zaostatku. Dobro smo krenuli, onda smo napravili grešku i pali 1:0. Žestoko smo pritiskali da izjednačimo i imali šanse u regularnom delu da pobedimo. Bili smo samouvereni pred produžetke, ali onda je čudna situacija, Asamoa Gjan je iskoristio i opet smo bili u zaostatku. Dok smo jurili, vreme je isteklo.

Ne bih menjao celu sliku, ali postoje momenti kada, da smo malo bolje odigrali pojedine poteze, iskoristili šanse, rezultat bi mogao biti drugačiji.

Koja je najpotcenjenija prednost biti zemlja domaćin? I postoji li rizik?

Dobro pitanje. Postoji pritisak, ali i neverovatna podrška i poseban osećaj. Za igrače, prilika da igraju Svetsko prvenstvo u svojoj zemlji je nešto izuzetno, i verujem da će Početino učiniti da svi to osete.

Kada čujete pojedine igrače u intervjuima kako govore o ovoj prilici, shvatite da im to mnogo znači. Mislim da to apsolutno može ići u prilog američkom timu.

Maurisio Početino je imenovan za selektora SAD. Šta realno može da transformiše u prvih šest do dvanaest meseci s obzirom na ograničeno zajedničko vreme?

Vreme za trening je ograničeno, i često govorim o važnosti celog četvorogodišnjeg ciklusa. Kvalifikacije očvrsnu tim, a u mom periodu nije bilo Lige nacija, pa smo mogli da dogovorimo velike prijateljske utakmice protiv vrhunskih ekipa. Kup konfederacija godinu dana pre Mundijala u Južnoj Africi, protiv Italije, Brazila i Egipta, dao nam je pravi osećaj onoga što dolazi.

Mislim da svaki selektor pokušava da uspostavi jasan identitet i standarde. Spolja gledano, čini se da je njegova glavna poruka: kada dođete da igrate za reprezentaciju, to je veće od svih nas. Radi se o grupi. To je odlična polazna tačka.

Kada biste mu savetovali, da li biste gradili sistem oko sistema ili oko tri-četiri najbolja igrača?

Kao selektor, uvek počinjete od razumevanja svog talenta, snaga, ličnosti; tako gradite tim. Ne mogu da govorim u ime Početina, ali čvrsto verujem da maksimalno iskoristite igrače koje imate, upoznate ih, dovedete sve na istu stranu.

Nismo još dovoljno puta videli celu grupu pod njim, tako da još uvek postoje pitanja. Ali predstojeće prijateljske utakmice će pomoći, a onda ćemo mnogo više saznati kada vidimo kako izgleda njegov konačni spisak.

Kristijan Pulišić je očigledno ključni čovek. Kako izvući najbolje iz njega i koja je njegova uloga kao lidera?

U pravu ste da je veoma važan, možda i najvažniji. Igra na najvišem nivou dosledno, a njegova kreativnost, pamet, osećaj za ulazak u šesnaesterac, to su kvaliteti koje američki tim treba da iskoristi.

Što se tiče sistema, Pulišiću treba sloboda da deluje i široko i unutra. I dalje volim da ga vidim kako se u pravom trenutku ubacuje u šesnaesterac, jer je sposoban da daje golove, kao što smo videli u Milanu.

Van terena, smatram da treba da postoji grupa lidera, ne samo jedan. To je bio slučaj sa našim timovima. Imali smo Karlosa Bokanegru kao kapitena, ali odnos sa Stivom Čerundolom, Landonom Donovanom, Klintom Dempsejom, Timom Hauardom – vođstvo je dolazilo iz grupe. Vidim da je ovaj američki tim sličan. Veston Mekini je odličan primer. Ima odličnu godinu u Juventusu, ima ličnost, njegov stav je zarazan.

Početino će razumeti dinamiku i smisliti kako da okupi grupu lidera da postave standard za sve ostale.

Kako zaštititi igrača poput Pulišića da se ne traži previše od njega?

Menadžer mora da shvati sa grupom šta je potrebno kada izađete na teren, i u pozadini uvek razmišljate o tome šta je potrebno u najvećim utakmicama.

Sa SAD tokom mog mandata, imali smo snažan osećaj da moramo naporno raditi kao tim, raditi jedni za druge, pronaći načine da budemo teški za igru. I za to, svi moraju biti deo toga. Nije kao Argentina, gde svi igrači znaju da moraju da rade kako bi Mesi mogao da pruži posebne trenutke.

Ali mislim da je Skaloni sa Argentinom na prošlom Mundijalu uradio izvanredan posao, njegovo razumevanje identiteta, odnosa na terenu. Moglo se osetiti da je ceo tim tu da osvoji Svetsko prvenstvo za Argentinu, i na neki način, da ga osvoji za Mesija.

Trenirali ste u Stabeku u Norveškoj. Šta vam je značila tamošnja fudbalska kultura?

Imam dva odgovora.

Što se tiče norveškog fudbala u celini, to je mala zemlja, ali ljubav prema fudbalu je stvarna. Svuda postoje mali tereni sa veštačkom travom, trenerska zajednica je jaka, klubovi imaju identitete, i to stoji iza uspeha. Vidite neverovatne igrače poput Erlinga Halanda i Martina Odegarda kako dolaze. Solbaken je odlično uradio posao da ova generacija bude ponosna, i značajno su porasli u poslednjih nekoliko godina.

Što se tiče Stabeka konkretno, voleo sam ljude. Kada sam posetio krajem 2013, upoznao sam ljude koji su bili deo kluba kada je bio u petoj ligi, i imali su san da stignu do vrha. Uspeli su, ali onda neke finansijske odluke nisu uspele i postalo je teško. Bio je to mali klub sa velikim srcem. U 2014. i 2015, mislim da smo stvorili timove koji su zaista predstavljali taj duh.

Kada sam se kasnije vratio, neke stvari su se promenile – nisu svi ljudi koje sam voleo bili u centru dešavanja, i osetio sam da neki novi lideri nisu imali isto razumevanje kulture. Kada podignete standarde, neki se uznemire. Na kraju, bilo je vreme da se krene dalje, ali moje prvo iskustvo tamo će uvek biti u mom srcu.

Bodo Glimt je postao izuzetna evropska priča. Šta stoji iza toga?

To je neverovatna priča. Poznajem Kjetila Knutsena pomalo i asistenta Gautea Helstrupa prilično dobro iz mog vremena u Norveškoj. Najvažnije je da postoji jasna kultura i jasan identitet. Oni zaista veruju da morate naporno raditi na terenu, svakog dana na treningu, i uvek se radi o stvarima kao grupa. Čak i kada čujete igrače kako govore, uvek je „mi“, nikad „ja“. Taj mentalitet i vera u njihov fudbal, to nije čudo. To je proizvod dobre kulture.

Norveška se kvalifikovala za Svetsko prvenstvo 2026. posle duge pauze. Mogu li biti iznenađenje?

Mislim da mogu biti iznenađenje. Imali su uspeha ranijih godina pod Eglilom Olsenom, a Rozenborg je bio veliki deo uspostavljanja standarda u tom periodu. Onda su došle godine neizvesnosti o tome šta će norveški fudbal postati. Ali razvili su sjajne igrače, Solbaken je izgradio nešto stvarno iz razočaranja zbog propuštanja Evropskog prvenstva, i postali su jači i samouvereniji kroz kvalifikacije. Mislim da su spremni za veliko Svetsko prvenstvo.

Trenirali ste Egipat. Šta vas je taj posao naučio o pritisku reprezentacije u poređenju sa SAD?

Moje iskustvo u Egiptu bilo je posebno, ali se potpuno promenilo 1. februara 2012, masakr na stadionu u Port Saidu, kada je 72 mlada navijača Al Ahlija izgubilo živote. Kapije su bile zaključane, svetla su se ugasila, i bilo je ljudi tog dana koji nisu došli da gledaju fudbal. To je stvorilo ogromna pitanja, mnoga još uvek bez odgovora. Sa fudbalskog stanovišta, sve se promenilo. Liga je stala. Morali smo da idemo van zemlje da treniramo i pripremamo se.

Ali svaki put kada su igrači dolazili na kamp, u periodu kada nisu primali plate, ne znajući šta budućnost nosi, njihova ljubav prema zemlji bila je tako posebna.

Pobedili smo svih šest utakmica u grupnoj fazi kvalifikacija. Zatim smo u baražu izvukli Ganu. Prvi meč u Gani bio je katastrofa. Igrači su osetili težinu svega što se dešavalo u zemlji, i moglo se videti tog dana da nisu bili svoji. Pobedili smo drugi meč, ali ne dovoljnim brojem golova. Rekao sam im u svlačionici posle toga da će ih ta iskustva oblikovati. Kada sam kasnije video da su ti igrači izborili plasman na Svetsko prvenstvo, bio je to lep osećaj.

Kako graditi tim oko igrača poputa Mohameda Salaha?

Kada sam bio tamo, Salah je bio mlad. Prvo što se desilo bilo je da je razvio fantastičan odnos sa Mohamedom Aboutrikom, i na terenu i van njega.

Aboutrika je voljen u Egiptu, neverovatan lider i neverovatan čovek. Stario je, i moja najveća tuga iz tog perioda je što, pošto se nismo kvalifikovali, Aboutrika nikada nije igrao na Svetskom prvenstvu. Ali način na koji je Salah učio od njega, kako da se ponaša, šta znači biti u reprezentaciji, to je bilo posebno. Na terenu, Aboutrika je imao izvanredno oko za pravi pas, a Salah je razvio sjajan osećaj kako da se nađe na pravom mestu u pravo vreme.

Za Egipat sada, sa Salahom priznatim kao jednim od najboljih igrača na svetu, i sa nekim poput Omara Marmouša koji takođe odlično igra, ima malo više podele tereta. Ali nemojte se zavaravati, pritisak će uvek biti na Salahu. Egipat drži svoje najbolje igrače na najvišim standardima, i posao selektora je da izgradi sve oko toga kako bi izvukao najbolje iz njega, baš kao što je Skaloni uradio sa Mesijem.

Izgradili ste identitet LAFC-a od nule i doveli do rekordne sezone sa 72 boda i Osvajačkog štita. Šta je najteži deo stvaranja velikog klupskog mentaliteta u MLS?

LAFC je bio tako poseban jer pre nego što smo odigrali i jednu utakmicu, seo sam sa vlasnicima i izneo viziju zasnovanu isključivo na fudbalu, kako bismo igrali, kakve igrače bismo pronašli, profile koje bismo regrutovali. Želeo sam da budemo tim koji, ako dođete da gledate, biste bili uzbuđeni i poželeli da se vratite.

Karlos Vela je naravno bio velika zvezda, ali smo takođe istakli još jednu stvar: Los Anđeles je grad zvezda, ali navijači takođe cene kada gledaju mladog igrača kako postaje zvezda pred njihovim očima, baš kao što je Kobi Brajant uradio u košarci. Tako da kada je Dijego Rosi stigao i mnogi navijači ga nisu poznavali, a zatim su gledali kako se razvija i raste, postao je zvezda baš kao Karlos.

Čak i sada, kada vidim igrače iz tih timova, i dalje govore na izvanredan način o tome kako je bilo trenirati i igrati za tu grupu. To me čini srećnim.

Kakav je najveći uticaj Lea Mesija na MLS?

Neverovatan je. Za svakoga ko prati fudbal širom sveta, Mesi funkcioniše na potpuno drugačijem nivou. Za ljude u Sjedinjenim Državama da ga vide izbliza, utakmicu za utakmicom, na stadionu i na televiziji, i da ceo svet pita šta je Mesi uradio ovog vikenda, to donosi ogromnu pažnju ligi.

Ali sa čisto fudbalskog stanovišta, Mesi je genije. Čak i kako stari, njegova sposobnost da prepozna prednost u trenutku, njegov osećaj za prostor i tajming, bilo da je pas ili završnica, izvanredna je. Morate uživati u svakom trenutku, jer će u nekom trenutku to biti gotovo.

On je najbolji igrač ikada, i bila je privilegija videti ovo poglavlje njegove karijere u Majamiju.

Postoje glasine da bi Robert Levandovski mogao da se pridruži Čikago Fajeru. Imate li neke vesti?

Nemam vesti. Ali znam šta Čikago znači. Kada sam otišao tamo, bio je to ekspanzioni tim, i prvo što sam uradio bilo je da odletim u Minhen da provedem pet dana sa Peterom Novakom, koji je tada bio u Minhenu 1860. Kada smo ga potpisali, odmah je dalo klubu kredibilitet u gradu, posebno u poljskoj zajednici u Čikagu, koja je ogromna.

Nova vlasnička struktura gradi novi stadion u gradu, samo za fudbal, koji će kada se otvori biti neverovatan. Ako bi mogli da dovedu igrača poput Roberta, mislim da bi to odgovaralo. Tim se poboljšava pod Gregom Berhalterom. Svi ćemo sačekati i videti.

Na kraju, da li će Svetsko prvenstvo 2026. dodatno ubrzati rast fudbala u SAD?

Da. Vidim mnogo pozitivnih stvari. Mundijal nam daje priliku da pokažemo svetu kako se igra razvija ovde. Ali što je još važnije, vidim da akademije rade dobar posao, i da sve više mladih igrača dobija prilike i u MLS i u inostranstvu. Igra napreduje, i nadamo se da će Svetsko prvenstvo pomoći tom procesu za sve.