EKSKLUZIVNO: Vahid Halilhodžić o trenerskoj karijeri i 'noćnoj mori' sa Marokom

Vahid Halilhodžić, tokom karijere ste vodili nekoliko reprezentacija na različitim kontinentima. Koje su, po vama, ključne razlike u radu selektora u Africi, Aziji i Evropi?

"Ima i razlika i sličnosti. Ključ su igrači koji određuju način rada, a njihov kvalitet igra presudnu ulogu.

"Afrički igrači su često fizički jaki, brzi i atletski građeni. Njima najviše odgovara fudbal zasnovan na snazi i intenzitetu, pa se kao trener morate prilagoditi tim osobinama. S druge strane, Azijati imaju drugačiji profil – niži su, lakši i izuzetno brzi. Zbog toga igru treba prilagoditi njihovim specifičnim sposobnostima.

"Evropa je spoj svega navedenog. Tu je najveća koncentracija talenta i najboljih svetskih igrača. Zato je ključno da selektor prilagodi svoj stil fudbala kvalitetima reprezentacije koju predvodi."

Šta smatrate ključnom osobinom koju današnji selektor mora da poseduje da bi uspeo?

"Rad selektora je potpuno drugačiji od klupskog. Igrače vidite sedam do osam dana na svakom okupljanju, odigrate dve utakmice, i to ponovite pet do šest puta godišnje. Ali čak i kad niste s njima, neprestano ih pratite. Sa saradnicima svakog vikenda gledate između 50 i 60 igrača i analizirate njihove partije.

"Imamo tim saradnika koji svake nedelje priprema detaljne izveštaje o svakom igraču. Te izveštaje proučavamo, upoređujemo i analiziramo. Otkriću vam nešto o čemu ranije nisam pričao u javnosti.

"Nakon svakog ligaškog vikenda, sa štabom smo sastavljali tablicu sa bojama: crna za vrlo lošu partiju, smeđa za nešto bolju, žuta za dobru, a plava i zelena za dve najviše ocene.

"Sve te podatke objedinjavalii smo u analizu koju smo iznosili igračima na okupljanjima. Često su bili zatečeni koliko pažljivo pratimo svaki njihov meč. Cilj je bio jasan – ništa ne ostaviti slučaju."

Da li se uloga selektora više promenila poslednjih godina u odnosu na klupskog trenera?

"Kao što sam upravo objasnio, to su dva različita posla. U klubu ste sa igračima svakodnevno i imate malo odmora. Oba zahtevaju ogroman rad, ali glavna razlika je vreme provedeno sa igračima.

"Kod reprezentacije ih vidite samo nekoliko dana godišnje. Zato je bitno da znaju da ih pratite i da ste upoznati sa njihovim napretkom. To ih motiviše da ostanu fokusirani i posvećeni."

Jedan ste od retkih trenera koji su nekoliko timova odveli na Svetsko prvenstvo. Kojom od tih kvalifikacija ste najponosniji?

"Kvalifikovao sam četiri reprezentacije za Mundijal i u većini slučajeva ubedljivo. S Obalom Slonovače, Japanom i Marokom kvalifikacije su protekle glatko. S Alžirom je bilo drugačije – morao sam da sprovedem duboku obnovu s novom generacijom igrača u veoma teškoj grupi.

"Uprkos tome, uspeli smo da se kvalifikujemo. Takođe sam jedini trener kome je tri puta onemogućeno da na Svetskom prvenstvu pokaže šta je istinski izgradio i šta je zaslužio. Glavni problem dolazio je od uticajnih ljudi – ministara, predsednika ili funkcionera – koji su pokušavali da se mešaju u moje izbore igrača.

"U Japanu su, na primer, sponzori koji su podržavali određene igrače plaćali savezu kako bi ti igrači bili pozvani. Uvek sam odbijao takva mešanja."

Vodili ste izuzetnu generaciju sa Didijerom Drogbom, Jajom Tureom i Žervinjom. Kakva sećanja imate na taj tim?

"Bila je to izvanredna generacija. Međutim, u svlačionici su postojale dve odvojene grupe zbog posledica građanskog rata. Na površini su odnosi izgledali dobri, ali je još uvek postojao dubok jaz. Tim nije bio dovoljno ujedinjen da dostigne svoj pun potencijal.

"Sa igračima takvog kvaliteta bio sam uveren da možemo da postignemo nešto veliko na Svetskom prvenstvu. Znao sam kako da zbližim te dve grupe i stvorim pravo jedinstvo, jer za uspeh na najvišem nivou timski duh mora biti istinski i autentičan."

Da li Obala Slonovače ima potencijal da ode daleko na sledećem Mondijalu?

"Ovaj tim i dalje ima talenat i stvarni potencijal. Ipak, mislim da je generacija Drogbe, Turea i Žervinja bila još jača. Sadašnji tim je imao malo sreće tokom kvalifikacija, ali još uvek ima igrače koji nastupaju u vrhunskim evropskim ligama, što ih održava konkurentnim.

"Afrički fudbal se stalno poboljšava. Neke ekipe su sada u stanju da se nose sa najboljim nacijama na svetu. Deca žive za fudbal i igraju po ceo dan, a mnogi evropski treneri sada dolaze da rade na kontinentu. Napredak koji je ostvaren je značajan."

Alžirska kampanja iz 2014. ostaje jedan od najistaknutijih afričkih nastupa u istoriji Mundijala. Kada se osvrnete, kako vidite tu avanturu?

"Veoma sam ponosan na to. Bila je to izuzetna avantura, i na sportskom i na ljudskom planu. Imao sam grupu igrača koji su još uvek bili malo poznati na međunarodnoj sceni, ali zahvaljujući iskustvu, napornom radu i mnogo hrabrosti, uspeli smo da postignemo istorijski rezultat.

"Posebno se izdvaja utakmica protiv Nemačke. Tokom celog turnira, samo su se protiv nas mučili, pre nego što su postali svetski prvaci. Mnogi posmatrači su čak smatrali da smo zaslužili da pobedimo. Sećam se da su me, posle meča, svi članovi nemačkog stručnog štaba došli da čestitaju. To je uspomena koja će mi zauvek ostati."

Da li i danas osećate naklonost alžirskog naroda?

"Apsolutno. Alžirci imaju veoma lepe uspomene na to Svetsko prvenstvo i ono što smo zajedno postigli. Alžirski novinari me i dalje redovno kontaktiraju, iako retko odgovaram na njihove zahteve. Ta avantura mi je donela ogromno poštovanje u zemlji."

Japan je poznat po visokim standardima organizacije. Šta ste poneli iz tog iskustva?

"Japan je izuzetna zemlja. U pogledu organizacije, sve je planirano do minute. Tokom moje četiri godine tamo, nikada nisam imao nijedan problem. Takođe je zadovoljstvo raditi sa japanskim igračima: smireni su, vredni i izuzetno disciplinovani. Sve je pripremljeno do najsitnijih detalja, bilo da se radi o putovanjima, hotelima ili svakodnevnoj logistici.

"Nivo organizacije je impresivan, sve do najmanjih aspekata. I iskreno, to mi savršeno odgovara, jer i sam tako radim."

Kako objašnjavate stalni napredak Japana u fudbalu u poslednjih dvadeset godina?

"Upravo zbog svega što sam spomenuo: napornog rada, discipline, strogosti i strasti prema sportu. Kada se ove kvalitete kombinuju sa talentom, rezultati prirodno slede."

Da li na istorijski pohod Maroka na Svetskom prvenstvu 2022. gledate sa ponosom, frustracijom ili mešavinom oboje?

"Radije ne bih mnogo govorio o tome. Od kada sam napustio Maroko, nisam odgledao ni sekundu njihovih utakmica. Ni sekundu, jer je ono što sam tamo doživeo bila prava noćna mora.

"Sve sam pažljivo pripremio i uložio mnogo energije u taj projekat. Biti otpušten bez valjanog razloga je nešto što se ne zaboravlja. Toliko vremena i truda sam posvetio toj ekipi da je rana i danas sveža."

Postali ste važna figura u bosanskom fudbalu. Kakav je danas vaš odnos prema Bosni i Hercegovini i kako se osećate kada gledate reprezentaciju?

"Kao bivši igrač, a zatim trener, veoma sam ponosan na sve što se sada dešava. Iskreno sam bio srećan kada je ekipa izborila plasman, i želim igračima i selektoru sjajan Mundijal. Nadam se da će iskoristiti ovo iskustvo, jer su ga zaslužili. I dalje sam strastveni navijač ove reprezentacije i zaista cenim ono što danas postižu."

Bosna i Hercegovina je vrhunac doživela kvalifikacijom za Svetsko prvenstvo 2014. Po vašem mišljenju, šta objašnjava teškoće nakon te generacije?

"Bosna i Hercegovina je složena zemlja. Mnogi ljudi i dalje pokušavaju da spreče pojavu pravog zajedničkog identiteta. U tom kontekstu, trener koji pokušava da izgradi jedinstvo, poput Sergeja Barbareza, suočava se sa mnogim preprekama. Njegov cilj je da stvori osećaj nacionalnog ponosa sličan onome što vidite u Hrvatskoj.

"On želi da igrači osete istinsku pripadnost kada obuku dres. Ali u uslovima koje sam opisao, taj posao je posebno teško ostvariti."