EKSKLUZIVNO: Majkl Oven objašnjava zašto je Mančester Junajted ispravno odlučio da imenuje Karika i osvrće se na probleme Liverpula

Uprkos preprekama, okončao je karijeru sa 150 pogodaka u Premijer ligi, uz trofej lige sa Mančester Junajtedom, kao i 40 golova u 89 nastupa za Englesku. Trenutno je šesti na večnoj listi najboljih strelaca svoje zemlje.

Takođe je bio prvi engleski fudbaler koji je postigao gol na četiri uzastopna velika međunarodna turnira, što Hari Kejn ima priliku da nadmaši na ovogodišnjem Svetskom prvenstvu.

Novinar Flashscorea Tolga Akdeniz dobio je priliku da porazgovara sa Ovenom o njegovoj izuzetnoj karijeri, ali i da čuje njegovo mišljenje o stanju u nekoliko klubova za koje je nekada igrao.

Flashscore: Prvo, osvrnimo se na tvoju reprezentativnu karijeru. Postigao si 40 pogodaka za Englesku i priredio nam nezaboravne trenutke, poput solo gola protiv Argentine na Mundijalu ili het-trika protiv Nemačke. Koliko si uživao igrajući za reprezentaciju i kako to upoređuješ sa klupskim fudbalom?

Oven: „Obožavao sam da igram za Englesku. Počeo sam vrlo mlad, čim se ukazala prilika. Igrao sam za U15, zatim sve starosne grupe, pa u prvom timu sa 18 godina. Dakle, prošao sam ceo sistem i uvek sam voleo da predstavljam svoju zemlju. Nema veće časti u fudbalu od toga.

Takođe sam jako uživao u klupskoj karijeri, ali igrati za reprezentaciju na velikim turnirima je vrhunac. Imao sam sreću da učestvujem na pet velikih turnira – tri Svetska prvenstva i dva Evropska. Naravno, uvek poželiš da si osvojio neki, ali imali smo neverovatne uspone i padove.

Pomenuo si gol protiv Argentine, četvrtfinale protiv Brazila i Portugala, i het-trik protiv Nemačke. To su fantastični trenuci i apsolutno sam obožavao svoju reprezentativnu karijeru.“

Gledajući unazad, postoji li jedan trenutak u reprezentaciji koji se izdvaja iznad svih ostalih?

Mislim da je gol protiv Argentine, gledano sa distance, promenio moj život. Ne samo fudbalsku karijeru, već sve van terena. Ceo svet je odjednom saznao za mene. Brendovi su hteli da me angažuju u reklamama, a svakodnevno sam dobijao vreće navijačkih pisama iz celog sveta. Taj jedan trenutak, čak i sada, gde god da odem – Južna Afrika, Kina, Amerika – ljudi se sećaju tog gola. Uvek mi kažu gde su bili kada sam ga postigao. Dakle, da, gol protiv Argentine je zaista promenio život.

Ako se vratimo na 2006, doživeo si strašnu povredu na Svetskom prvenstvu. To je bilo u eri engleske 'zlatne generacije'. Da li osećaš da je ta povreda promenila tok turnira za Englesku? Da li je to delovalo kao propuštena prilika za veliki trofej?

Nisam siguran da je samo moja povreda promenila ceo ishod, ali bila je razorna. Imaš toliko nade i očekivanja dok napreduješ na turniru, a onda odjednom, sa jednom povredom, sve je gotovo. Teško je prihvatiti kada ti se život promeni u trenutku. Što se tiče te generacije, da, imali smo odličan tim, ali bilo je i drugih sjajnih ekipa. Francuska 1998, na primer, osvojila je Svetsko prvenstvo i bila je neverovatna. Brazil nas je izbacio 2002, a pogledaj igrače koje su imali. Roberto Karlos, Kafu, Ronaldo, Rivaldo, Ronaldinjo. Moraš priznati, nismo imali božansko pravo na pobedu. Bili smo zaista dobri, ali i drugi su bili.

U to vreme si zaista bio definicija 'čuda od deteta' – Zlatna kopačka kao tinejdžer, sjajan u reprezentaciji. Da li su očekivanja ili pritisak ikada bili preveliki za tebe, ili si to uvek doživljavao prirodno?

Ne, nikada nije postalo previše. Uvek kažem, za mene su golovi bili jednostavno ono što sam radio. Bio je to moj posao. Ljudi često pitaju o pritisku, ali za mene je to bilo normalno. Kao i svako u svojoj profesiji, to sam vežbao i to sam znao, pa drugima to može izgledati posebno, ali meni je to bio standard. Pritisak dolazi samo kada si van zone komfora, ali za mene je postizanje golova uvek bila moja zona komfora.

Kasnije u karijeri, povrede su postale veći izazov. Ipak, postigao si više od većine. Imaš li nekih žaljenja ili misli o tome šta je moglo biti drugačije?

Naravno, teško je ne razmišljati ponekad, posebno kada dobiješ ovakva pitanja, ali nisam neko ko sedi i preispituje 'šta ako'. Da sam imao modernu operaciju nakon velike povrede zadnje lože sa 19 godina, možda bi stvari bile drugačije. Bez tog zastoja, da sam mogao da nastupam na nivou iz ranih dana, mogao sam imati mnogo više Zlatnih kopački ili Zlatnih lopti, možda oboriti još rekorda. Obično, nakon velike povrede, nikad se ne vratiš potpuno isti. Ponekad imaš sreće, ali češće dolazi do opadanja. Dakle, da, mogao sam postići još više, ali sam zadovoljan onim što sam uradio i jednostavno nastavljam sa životom kakav jeste.

Govorio si o smirenosti pod pritiskom i o tome kako su ti stvari dolazile prirodno. Ali šta je sa prelaskom u Real Madrid? Da li je to delovalo kao iskorak, ili je bilo trenutaka kada je sve bilo zaista drugačije i zastrašujuće?

Pridružiti se Realu Madridu je očigledno veliki potez, ali ja sam dolazio iz Liverpula, takođe velikog kluba. Bilo je interesantno jer nikada ranije nisam menjao klub. Dakle, prelazak u drugu zemlju, igranje sa novim saigračima, sve je bilo novo. Odjednom je bilo čudno dodavati loptu igračima u belim dresovima umesto u crvenim. Ali nisam ušao u tu svlačionicu i osećao se nepripadajućim. Bio sam dobio Zlatnu loptu godinu ili dve ranije, tako da sam osećao da pripadam među te velike igrače.

Taj madridski tim je bio poznat kao Galaktikosi. Kada pogledaš današnji Real Madrid, sa svim velikim imenima i nedavnim kontroverzama, vidiš li sličnosti sa svojim iskustvom?

Ne bih rekao da je potpuno isto, ali da, Madrid je uvek imao tu kulturu, neverovatne igrače odasvud. Svaka velika svlačionica će imati svoje svađe, ponekad čak i tuče, ali prava koškanja su retka. Naš Galaktikosi tim je bio prva prava grupa apsolutno najboljih na svetu koji su se okupili odjednom. Zidan, Figo, Ronaldo, Bekam, Raul, Roberto Karlos... samo bum, svi zajedno. Dakle, iako Madrid uvek ima vrhunske talente, rekao bih da je naša era obeležila prvi put da se takva kolekcija okupila istovremeno.

Hajdemo o Liverpulu. Ove sezone, nakon ogromnih troškova u prelaznom roku i velikih očekivanja, muče se. Kako vidiš situaciju tima, a posebno poziciju Arnea Slota kao menadžera?

Za Slota, izuzetno je retko da se navijači Liverpula okrenu protiv svog menadžera, ali mislim da bi trenutno mnogi navijači želeli promenu. Liverpul obično ne menja menadžere tako često kao drugi klubovi, a Slot ima kredita osvojivši ligu i verovatno izborivši Ligu šampiona. Ali to nije dovoljno za Liverpul, nije samo stvar završetka na četvrtom mestu. Mislim da će ostati do početka sledeće sezone, ali ako rezultati ne budu dobri u prvih 10-ak utakmica, pritisak će ozbiljno porasti. Što se tiče same sezone, postoji mnogo razloga za muke. Tim je počeo u tragičnim okolnostima gubitkom Dioga Žote, i niko ne zna koliko je to duboko uticalo na grupu. Izgubili su nekoliko ključnih igrača, a tim koji je ranije tako dobro funkcionisao se mnogo promenio. Dodaj tome povrede, pitanja o nekim pojačanjima, igračima kojima treba vreme da se uklope i probleme sa samopouzdanjem – sve to ima kumulativni efekat. Ne možeš kriviti jednu stvar, ali Liverpul je bio ispod svojih standarda i trebaće veliki reset tokom leta da se vrate tamo gde treba da budu.

Što se tiče pojačanja – šta misliš o dolasku Aleksandra Isaka i Huga Ekitikea? Obojica su skupi napadači za istu poziciju. Da li je to bio pravi potez, ili je naštetilo menadžeru?

Mislim da je Liverpul bio rešen da dovede Isaka, ali transferi su uvek složeni. Kada je bilo sumnje, nisu mogli da rizikuju da ne dovedu napadača pošto su Žota, Darvin Nunjes i Luis Dijas otišli. Da su čekali na Isaka, Njukasl je mogao tražiti još veću cenu. Kada je Ekitike ušao, dogovor za Isaka je došao po razumnijoj ceni. Na kraju, Ekitike je verovatno pojačanje sezone za Liverpul. Ali dovesti dva napadača za istu poziciju dok su zamenjena samo dva od tri otišla napadača ostavlja tim tanak, posebno bez prave zamene za Mohameda Salaha. Dodatno, promene na obe bekovske pozicije i uticaj na jezgro napada su imali veliki efekat ove sezone.

I Njukasl je imao tešku sezonu, Edi Hou je pod lupom. Šta misliš o njihovim pojačanjima u napadu i ukupnom napretku pod Houom?

Novi napadači nisu baš uspeli, i čak i nakon tolikog trošenja, Njukaslu verovatno još treba centarfor. Zameniti Isaka je uvek bio korak unazad, posebno kasno u prelaznom roku kada cene rastu. Ponekad si jednostavno vezan situacijom. Ali imam ogromno poštovanje prema Ediju Houu. Kada je napustio Bornmut, sarađivao sam s njim na televiziji. Neverovatno je inteligentan, fantastičan taktičar i zaista sjajan momak. Njukasl je napravio veliki napredak s njim: stigli do Lige šampiona, osvojili trofej. Jedna teška sezona to ne menja. Ako navijači Njukasla žele da promene menadžera, neću imati mnogo saosećanja. Hou bi bio odmah preuzet od strane drugog velikog posla ako ode, čak i engleske reprezentacije.

Za kraj, hajde o Mančester Junajtedu, konkretno o Majklu Kariku. Izgleda da će Junajted zadržati Karika kao menadžera. Da li je to ispravna odluka?

Po meni, apsolutno je ispravna odluka. Junajted je bio loš, zaista loš, više od decenije, a to uključuje menadžere sa dokazanim rezultatima. Probali su sve: bivše igrače, menadžere sa velikom reputacijom, nove mlade menadžere – ništa nije upalilo. Sada, sa Karikom, imaju nekoga ko razume klub, smiren je, razume fudbal i, što je ključno, postiže rezultate. Ko bi u zdravom razumu rekao 'hvala, ali ne hvala' nakon što je preokrenuo stvari i odveo ih u Ligu šampiona? Ako sledeća sezona počne loše, možete opet promeniti, ali sada, zašto kvariti ono što konačno funkcioniše? Jednostavno me zbunjuje zašto bi ljudi želeli promenu kada stvari konačno idu dobro.