EKSKLUZIVNO: Luisao priznaje svoj omiljeni klub i osuđuje UEFA zbog situacije sa Vini Jr.
Luisao je osvojio trostruku krunu sa Cruzeirvom 2003. godine, igrao na Svetskim prvenstvima 2006. i 2010. godine, i ostavio neizbrisiv trag u Benfiki.
Provedio je 15 uzastopnih sezona u portugalskom klubu, gde je postao igrač sa najviše trofeja u istoriji Encarnadosa (20 trofeja) i kapiten koji je najviše puta nosio dres tima, premašivši granicu od 500 utakmica.
Brazilac je takođe osvojio Copa Americu 2004. sa Selecaom, postigavši gol u finalu protiv Argentine, kao i dva Kupa konfederacija (2005. i 2009.). Sa 45 godina, Luisao trenutno radi kao komentator za ESPN kanale.
Flashscore: Šta smatraš razlogom za svoju izuzetnu dugovečnost u Benfiki? Jesi li ikada bio u iskušenju da promeniš klub?
Luisao: "Svake godine, svake dve godine, dolazile su ponude od drugih klubova. Svoju dugovečnost pripisujem predsedniku tog vremena, Luisu Filipeu Vijeiri, koji ih nije prihvatao. Dat ću ti primer: stigla je ponuda od Juventusa i ja sam obožavao Juventus, jer se odbrambeni igrači u Italiji jako razvijaju."
"Otišao sam da razgovaram sa predsednikom i on me je oterao na ono mesto (smeje se), rekao je da ne želi ni da čuje. Video me je kao pouzdanog igrača i da sam tu da pomažem novim igračima da napreduju. Ali bilo je više ponuda.
"Camacho, na primer, španski trener koji je otišao odatle, hteo je da me odvede u Real Madrid, ali on nije dozvolio. Quique Flores je takođe bio naš trener, pa je otišao u Atletico Madrid. Zatim me je pozvao oko Svetskog prvenstva 2010. godine, želeći da me povede tamo. Predsednik nije dozvolio ni to. Ali nisam bio ljut jer sam razmišljao o ostavljanju nasleđa."
Koji je bio najbolji trener sa kojim si radio?
"Najbolji trener za mene bio je Jorge Jesus. Ako želiš, ispričaću ti priču o njemu kada je prvi put stigao. Došao je u klub i pozvao me u salon. Rekao je: 'Gledaj, ako bih bio u nekom klubu i ti bi mi ponudio posao, ne bih te potpisao'. Dodao je: 'Sada ću te naučiti da igraš'.
"To sam zadržao u glavi. Ušao sam u auto, otišao kući i rekao, 'čoveče, rekao je to sa tolikim autoritetom da ću uraditi sve što kaže'.
"U prvoj utakmici nisam ni oznojio. Naučio nas je načinu odbrane gde su svi u liniji, kada jedan izađe, drugi uđe, da ne zavisimo od napadača...
"Imao je frazu koju je stalno ponavljao na treningu: 'Ako jednog dana svetla pogase, želim da moj tim igra u tami, svi će znati ko je ko'. I to je bila istina."
Da li je Jesus bio najbolji taktički ili u celini?
"Taktički, ali ne zna da rukuje ljudskom stranom igrača. Ljudskim bićem van terena, da, ali na terenu je malo grub, naravno na portugalskom, u načinu kako se ophodi prema igraču. Sada, van terena, ima ogromno srce."
Da li ta grubost ometa njegove timove?
"Mlađim, da, mlađima. Jer u mom slučaju, i slučaju drugih iskusnijih igrača, mi smo već znali kako da se nosimo sa tim. Ali mlađi igrači, on je vršio pritisak. Taj energičan način govora pretvarao se u pritisak na igrače."
Imaš li posebnu naklonost prema Luizu Felipu Skolarium jer te je uvrstio u profesionalni tim?
"Veoma posebnu, jer je bilo jednog treninga na kom je njegov pomoćnik, Murtosa, zviždao prekršaj na svakoj лопti koju sam dodirnuo. Mislio sam, daje prekršaj, diše, prekršaj... onda sam poludeo. Rekao sam mu da 'uzme orahe'. Zatim me je izbacio sa treninga, zar ne? Pozvao sam oca i rekao, 'Tata, gotovo je, nema šanse'.
"Vratio sam se na trening sledećeg dana i moja odeća više nije bila u svlačionici omladinaca. Tada je stric Dassio, koji je bio direktor omladinskog tima, rekao mi: 'Ali niko ti nije rekao? Trebalo bi da se javiš profesionalnom timu.'
"Čoveče, potrčao sam od omladinskog terena do profesionalnog, izgledao sam kao Usain Bolt. Ušao sam u svlačionicu i Felipao mi je dao lekciju o poniznosti koju i danas nosim sa sobom.
"Izašao sam iz njegove kancelarije plačući jer je rekao stvari koje su me duboko dirnule. Rekao je da ako se tako ponašam (psujem pomoćnika), neću biti niko u fudbalu. Asimilovao sam to i pretvorio u poniznost za moj život, znaš? Nikad nisam skinuo nogu sa zemlje zbog razgovora sa Felipaom, pa ima posebno mesto u mom srcu."
Nedavno si branio Vini Jr. u incidentu sa Prestiannijem. Je li bilo teško izabrati stranu jer je to bio igrač Benfike?
"Potpuno sam uveren da sam morao da zauzmem taj stav. Nije bilo lako jer je to bila utakmica protiv mog bivšeg kluba. Ali nigde nisam bio protiv institucije. Bio sam protiv samog čina.
"Bilo je teško jer su me tukli sa svih strana na društvenim mrežama, uključujući ljude iznutra koji su neopravdano dovodili u pitanje moj karakter, ali moram biti ponosan na svog oca i majku, ne moram da budem ponosan na navijače, ili da budem na ogradici samo zato što sam proveo 15 godina kao igrač i 26 godina kao direktor Benfike."
Zašto je Vini Jr. danas najglasniji protiv rasizma u fudbalu?
"Vini pati od raznih vrsta predrasuda. Prva je rasizam, ali postoji i činjenica da je crni Brazilac koji osvojava jednu od pet najboljih liga na svetu. Pa je teško ljudima da to prihvate. Teško je.
"Teško je videti crnog Brazilca koji je došao niotkuda i blista na terenu. Pa, po mom mišljenju, on pati od dve vrste rasizma. Rasizma zbog zemlje iz koje dolazi i situacije u kojoj se našao."
Da li kazna UEFA-e za Prestiannijea pomaže u borbi protiv rasizma?
"Ne. Prvo, jer je bila nedovoljna, mislim da je bila malo lažna. UEFA nije kaznila Prestiannijea zbog rasizma, kaznili su ga zbog homofobije sa šest utakmica. Pa je to bio način da prikriju i sve ostane isto i ponoviti se. Bilo je to za UEFA da se ne izloži i da prikrije ono najozbiljnije, što je bio rasizam.
"Po mom mišljenju, UEFA je pogrešila. Uzrok je morao biti jasan i nije bio. Nije bio jer je želela da podcenjuje našu inteligenciju, inteligenciju navijača, inteligenciju igrača i ne slažem se sa tim."
Jesi li dobio podršku i od navijača Benfike?
"Jedan ili dvojica navijača, ostatak me je psovao, zvao me majmunom, Judom, 'nemoj da staješ na klub, sruši ga'. Ali brojke to kažu, zar ne? Ne želim da budem previše ponosan, ali ja sam drugi igrač sa najviše utakmica, prvi igrač sa najviše trofeja. I kada sam stigao, Benfica je bila u ruševinama, znaš?
"Ali bilo je drugačije u Lisabonu. Kada sam otišao tamo i prošetao ulicom, svi su mi prilazili i govorili, 'Ja sam Benfica navijač, čestitam na tvom ponašanju. Čoveče, bio si hrabar i tako dalje'. Jer društvene mreže su jedno, ali kada sam otišao u zemlju, stvarno su me poštovali."
Podržavaš li neki od svojih bivših klubova kada gledaš fudbal?
"Veoma sam naklonjen Cruzeiru, Juventusu iz SP, i Benfiki takođe. Ali ovde u Brazilu, i to je neviđeno, ovde u Brazilu sam navijač Korintijansa, jer mislim da su navijači spektakularni. Ja sam navijač, ali sam nepristrasan.
"Ne tužim se, ne radujem se, ali iznad svega je profesionalizam, i moj profesionalizam u ESPN-u mora biti nepristrasan."
Da li tvoj korintijanizam potiče iz rođenja?
"Da, jer je moj otac bio navijač Ponte Preto, a svaki navijač Ponte Preta podržava Korintijans, zar ne? Ali kada počneš da igraš, počinješ da gubiš tu strast prema jednom klubu i počinješ da braniš svoj. Pa postoji ta mala stvar, ali nije preterana."
Kako bi opisao iskustvo igranja na Svetskom prvenstvu za nas smrtne koji nismo profesionalni fudbaleri?
"To je čudesno, divno. Nalaziš se u drugom svetu. Jedno je igrati u brazilskom prvenstvu, portugalskom prvenstvu, Copi do Brasil. Sada, Svetsko prvenstvo je nešto neobjašnjivo.
"Osim reči ponos, nema ničeg drugog da to definiše, znaš? Jer puno stvari prođe kroz glavu, ti si dečak, u malom gradu i uskoro si među najboljima u Brazilu.
"U 2006. godini, bili su Cafu, Roberto Karlos, Dida, Ronaldo, Ronaldinjo Gaucho. Pa se film pušta u glavi. Osećaš ponos što si tamo, što predstavljaš svoju zemlju, što znaš da 200 miliona ljudi te navija i gleda."
Gol Adrijana na kraju je simbolizovao titulu Brazila na Copi Americi 2004, ali ti si takođe postigao gol u tom finalu. Je li to tvoj omiljeni gol?
"Uradili smo sve u toj utakmici. Utakmica je počela, postigao sam penal. Zatim sam postigao gol. A onda sam otišao da pokrijem (vratar) Hulija Cesara na centar, i Ajala je zabio u moj lobanju i dobio sam napadaj. Pao sam na teren sa napadajem. Pa sam taj deo pratio u bolnici."
Sećaš li se potresa mozga?
"Sećam se udarca, a onda se sećam gola. Osim poraza koji smo naneli Argentini u Kupa konfederacija, za mene je to bila najupečatljivija utakmica u karijeri."
Nedostaje li ti vreme kao igrač?
"Mnogo je pritiska kada igraš, znaš? Nedostaje mi, ali više ne osećam to jer je pritisak prevelik, možeš da pogrešiš i svaka greška može da upropasti karijeru."
Kako si se nosio sa tim pritiskom kada si dao penal na početku finala Copi Americe protiv Argentine?
"Pošto sam imao kontakt sa psiholozima, bio sam spreman za dobro ili loše, pa kada sam izveo penal prva stvar koju sam pomislio je: 'Čoveče, svi u Brazilu me sada proklinju'.
"Ali zatim me je psiholog naučio da kada se ovakva stvar desi, moraš da imaš dva ili tri kontakta sa napadačem da ti mozak vrati u igru.
"Pa sam razmišljao o tome, strategirao i vratio se u igru. Jer tendencija je da izgubiš samopouzdanje i napraviš još jednu grešku. Prvo što sam uradio je da idem na (Karlosa) Tevesa sa dva, tri kontakta, da se fizički približim.
"Lopta može biti daleko, ali ti si tamo dodiruješ ga, provociraš ga, jer ti mozak se vraća u igru i u natjecanje."
Dve godine kasnije, igrao si u brazilskom srednjem redu na Svetskom prvenstvu 2006. Zašto misliš da taj tim nije uspeo na prvenstvu u Nemačkoj?
"Na tom Svetskom prvenstvu, Brazil je bio spektakularan. Ali naišli smo na veoma jaku Francusku, sa Zidaneom na vrhuncu forme. I na kraju smo primili gol iz standardne situacije, gde kritičari stavljaju krivicu na Roberta Karlosa što je čistio sredinu.
"Ali to nije prava priča. Prava priča je da je Roberto Karlos bio na ivici kaznenog prostora i drugi igrač je čuvao Henrij-a.
"Nažalost, utakmica je bila konkurentna i na kraju smo primili gol iz standardne situacije, pa nije da četvorka nije radila. Primili smo gol iz standardne situacije i izgubili."
Je li to bio najteži poraz u tvojoj karijeri?
"Ne mislim tako. Najteži poraz došao je na Svetskom prvenstvu 2010. godine, jer se generacija promenila i mogli smo da budemo 3-0 u prednosti protiv Holandije samo u prvom poluvremenu. Tim iz 2006. imao je iskusnije igrače, mnogi od kojih su već osvojili 2002. godine.
"Kada pobediš i zatim izgubiš sledeći, poraz manje boli. Ali kada se generacija menja i imaš najjasniju priliku, igrajući protiv Holandije u prvom poluvremenu i mogući postići tri ako hoćeš, na kraju izgubiš u drugom poluvremenu zbog dve greške: jedna od Felipa Mela koji je zgazao na Sneijdera i Hulio Cesar, nažalost, propušta lopticu.
"Bili smo blizu pobede i u pet ili 10 minuta završavamo napolju (iz Svetskog prvenstva). Mislim da je to poraz koji je najviše boleo."
Da završimo, navešću neke timove i možeš mi reći prvu uspomenu koja ti padne na pamet. Prvo, Juventus da Mooca?
"Sergio Soares. Jer sam tamo bio linijski sudija i video sam ga kako igra, a kasnije sam ga video kao trenera. I bio sam oduševljen."
Cruzeiro?
"Aleks Talento, koji je promenio taj tim iz 2003. godine."
Prva stvar koja ti padne na pamet kada govorimo o Benfiki?
"Navijači Benfike."
I na kraju, brazilska reprezentacija?
"Cafu, jer ko postiže ono što je Cafu postigao sa istorijom Cafua? Ulašće u reprezentaciju, igra na četiri Svetska prvenstva. Moglo bi ih biti nekoliko, ali ako je uspomena, to je Cafu."