EKSKLUZIVNO: Lazare napao „lažnog čoveka“ Beniteza i moderni fudbal, cilja povratak u Maroko
Nekadašnji levi bek iz čuvenog Palerma se sa nama osvrnuo na ključna poglavlja svoje karijere, ne držeći ništa za sebe: od razorne kritike Rafe Beniteza i treninga u Njukaslu, preko čežnje za Italijom, do goruće ambicije da povrati svoje mesto u reprezentaciji Maroka pred Svetsko prvenstvo 2030.
Flašskor: Krenimo od sadašnjosti. Kako si fizički i psihički? Spremaš li se za povratak na teren ili fudbal sada posmatraš sa strane?
Lazare: „Psihički se osećam fantastično, uprkos preduzetničkim obavezama – brendovi mi veruju i često me uključuju u razne inicijative. Privatno, uvek sam fudbaler: rođen sam za fudbal i uvek ću to biti.
„Fizički sam u odličnoj formi i čekam situaciju na kojoj moj agent radi mesecima. Imali smo priliku da krenemo ranije, ali smo odlučili da startujemo odmah sa pripremama, jer su za mene one suštinske: to je gorivo za svakog igrača. Kada pripreme odradiš kako treba, cela godina protekne sjajno. Tu se obavlja pravi posao i meni je to potrebno da bih odmah bio spreman.“
Možeš li da nam daš nagoveštaj gde će se odvijati ova nova avantura?
„Bugarska. Imao sam i nekoliko ponuda iz Brazila, iz klubova druge lige, ali pošto otvaram poslove u Evropi i gledam ka Dubaiju, radije bih ostao blizu. Takođe želim da pošaljem poruku reprezentaciji Maroka: otkako sam otišao, nisam video nijednog čistog levog beka – svi su bili improvizovani. Verujem da mogu da ispunim tu ulogu kao i uvek.“
Kad smo kod reprezentacije Maroka, Svetsko prvenstvo je pred vratima, a sećanje na istorijsko polufinale iz 2022. je još sveže. Da li misliš da ima više uzbuđenja ili pritiska da se ti standardi održe?
„Još ne osećam pravi pritisak, jer nije kao druga Svetska prvenstva. Navijači Maroka uvek gledaju na poslednji rezultat; skloni su da zaborave dobre trenutke i fokusiraju se samo na negativnosti. Trenutno čekaju da vide izbore selektora; bilo je kontroverzi jer istorijski bitni igrači nisu pozvani, poput En-Nesirija.
„Uvek sam pristrasan i podržavam momke u dresu. Biće ogroman test, ne samo zato što otvoriti protiv Brazila nije za šalu.“
Dugo si nosio dres reprezentacije. Da li si ponosan na svoj put? Da li su ta vrata još uvek otvorena?
„Da, uvek sam u kontaktu sa momcima i stručnim štabom. Još uvek poznajem mnogo ljudi tamo.
„Bio sam u kombinaciji do 2021. pod Vahidom Halilhodžićem i bio spreman da idem na Afrički kup nacija. Reprezentacija mi je takođe pomogla da nađem klub nakon Votforda, kako bih dobio što više minutaže: zato sam otišao u Portimonense u Portugaliji, gde su hteli da mi daju vreme da budem spreman za turnir. Nažalost, 2021. sam doživeo tešku povredu – prelom fibule – koja me je odvojila od terena skoro godinu dana. To me je kočilo baš kad je došao Regragi, koji me je potpuno zanemario.
„Razumljivo je, pošto sam bio bez kluba, ali očekivao bih bar jedan telefonski poziv iz poštovanja prema onome što sam uvek davao reprezentaciji, znak uvažavanja koji se duguje nekome ko je uvek bio deo grupe. U tom trenutku sam se distancirao od stručnog štaba i nastavio da radim na sebi sa vrhunskim kondicionim trenerom.
„Nadam se da ću se vratiti na pravi put i završiti karijeru na najbolji način, možda odigravši još jedno Svetsko prvenstvo pre nego što okacim kopačke o klin.“
Kao čist levi bek, kakav je tvoj stav o trenutnim marokanskim bekovima poput Hakimija i Mazrauija? Da li se tvoja uloga mnogo promenila tokom godina?
„Kao igrač, uvek sam bio napadački orijentisan; faza odbrane mi je bila pomalo dosadna. Uvek sam težio da idem napred, a moja filozofija je bila da ostanem visoko na terenu kako bih vršio pritisak na protivnika, često igrajući u petorci u zadnjoj liniji. Ostajući visoko, mogao sam da predvidim protivnika tokom njihovog posedovanja lopte, tako da čim bih osvojio loptu, već sam bio na njihovoj polovini. To je stil koji sam već igrao u Palermu i Varezeu, a danas je postao moderan način.
„Ponosan sam na saigrače poput Hakimija i Mazrauija, koji su među najboljima na svetu. Ponekad mislim da sam rođen u pogrešnoj generaciji: da sam danas igrao onako kako sam igrao tada, možda bih dostigao još veće visine, možda i Ligu šampiona.
„U svakom slučaju, prihvatam šta je Bog napisao za moj put i ponosan sam na ono što sam postigao, ali ostajem izuzetno ambiciozna osoba koja ne staje na prvoj prepreci.“
U Italiji, tvoje ime odmah asocira na onaj sjajni Palermo pod Iačinijem, sa Dibalom, Vaskesom i Belotijem. Kakva su sećanja imaš na to?
„Moje najlepše sećanje je upravo Palermo: ni jedan grad ni navijači nisu poput njih. Teško je naći i svlačionicu kakvu smo imali; svih ovih godina, mislim da više nikad nisam sreo takav tim.
„Zaista mi je žao zbog onoga što se dogodilo Zampariniju (bivši predsednik, preminuo 2022); bio je čovek koji je stvarno razumeo fudbal, bez obzira na temperament. Mislim da je veoma teško današnjem Palermu da ponovo izgradi takav tim.“
Danas je Palermo deo Siti fudbal grupe. Zašto misliš da se toliko muče da se vrate u Seriju A uprkos investicijama?
„Ponekad investicije ne garantuju rezultate; možeš da baciš 60 miliona na igrača, a on se ispostavi kao promašaj.
„Zamparini me je potpisao za sitne pare, oko 1,2 miliona, i isto je uradio sa talentima poput Dibale. Danas je teško naći talente poput Vaskesa, Baretija, Abel Hernandeza.
„Mnogi momci koji su bili sa nama i možda nisu ni startovali, sada su kapiteni i zvezde u italijanskim klubovima. Fudbal se promenio: svake godine ima manje kvaliteta, više ne viđate talentovanog klinca koji sam može da preokrene utakmicu. To je sada robotska igra, morate da igrate sa jednim ili dva dodira kao roboti i samo da pratite uputstva trenera.“
Šta ti je Italija dala na ličnom i taktičkom nivou?
„Italija mi je dala toliko toga, osećam se i Italijanom jer sam ovde odrastao, iako sam rođen u Maroku. Dala mi je obrazovanje i kulturu; imam bezbroj italijanskih prijatelja.
„Duboko sam vezan za Vareze, gde me vole kao sina, i pokušavam da uzvratim gradu investirajući u lokalnu sredinu. Često razgovaram sa institucionalnim figurama i profesionalcima, poput Emanuela Montija ili advokata Montalbettija, da uradim nešto za decu i omladinu, da udahnem novi život gradu.
„Taktički, da nije bilo Italije, ne bih znao kako da maksimalno iskoristim svoje kvalitete. Sećam se kada sam stigao iz Raže Kazablanke, rekli su mi da sam tehnički na drugom nivou, ali Italija me je učinila taktički besprekornim.
„Sada se nadam da ću pomoći mladima svojim iskustvom, možda kroz akademijske projekte, jer je omladinski fudbal danas u užasnim rukama.“
Pored Italije, imao si značajne epizode u Engleskoj. Koje razlike si primetio?
„Engleski fudbal je najjači na svetu, ali u Italiji je to religija, i tužan sam što taj osećaj danas bledi. U Engleskoj, uprkos igranju za klubove poput Njukasla, Votforda ili Šefild Venzdeja, van terena se nisam osećao kao fudbaler.
„U Palermu su me obožavali i mazili kao kralja; u Njukaslu su navijači bili hladni. Stadion je bio veličanstven, uvek pun 55.000 ljudi, ali na ulici niko nije znao ko sam. Mogao sam da pijem kafu pored njih, a oni bi jedva pozdravili. Falio mi je taj lepi italijanski pritisak gde ti navijači daju pakao ako izgubiš.
„Štaviše, u Engleskoj su pre utakmica plesali i puštali glasnu muziku u svlačionici; meni je, s druge strane, trebala tišina i fokus, samo sam morao da čujem svoje kopačke na podu.“
Kakav je bio tvoj odnos sa Rafom Benitezom?
„Lično, nisam imao dobar odnos sa njim. Iako je snažno forsirao moj potpis, u Njukaslu mi nikada nije pružio pravu šansu da igram.
„Na prvoj utakmici, puno su me faulirali, a on mi je odmah rekao: „Ovo nije Serija A.“ Osećao sam se izgubljeno, nisam govorio engleski, a moj bivši agent, nakon što je uzeo svoj deo od transfera, praktično me je napustio.
„Benitez me je stavljao jednom u tri nedelje: nemoguće je tako izgraditi formu. Njegovi treninzi su bili drugačiji: nikad nismo trčali, samo vežbe posedavanja lopte 40 minuta i onda kući. U Palermu sam leteo, a u Njukaslu sam se umarao odmah jer sam izgubio izdržljivost.
„U Engleskoj su mnogo radili u teretani, i po uzoru na Kristijana Ronalda, počeo sam da radim programe sa velikim opterećenjima. Previše sam se ugojio i počele su mišićne povrede.
„Bio sam neverovatno pod stresom jer sam prešao od toga da me juri cela Serija A i Lion do toga da grejem klupu u Čempionšipu. Išao sam napolje noću sa prijateljima do dva ili tri ujutro samo da pobegnem od te situacije, iako nisam pio.
„Benitez mi je govorio da ne znam kada da igram sa jednim ili dva dodira i sprečavao me da uzmem igrača. Jednom sam mu rekao da ako želi nekoga ko je dobar samo u dodavanju, nije trebalo da me potpisuje, s obzirom da me je jurio dok sam imao Inter, Milan i Romu pred nogama.
„Bio je lažni čovek: ogovarao je igrače Real Madrida, govoreći da je njihova krivica što četvrtkom lete privatnim avionima u Marbelju.“
Da li si zato onda odlučio da se vratiš u Italiju, u Benevento, da obnoviš karijeru?
„Predsednik Vigorito je čovek od zlata; tretirao me je kao sina. Otišao sam tamo kao lični izazov protiv Beniteza i protiv sveta; hteo sam da dokažem da i dalje mogu da budem lider.
„Nažalost, u modernom fudbalu ne daju ti vremena: ako nisi spreman odmah, otpisuju te kao lošeg igrača. Igraču koji se vraća nakon pauze treba vreme i pripreme da uđe u formu, ali danas žele sve momentalno, čak i od mladih.“
Koja je bila najbolja utakmica u tvojoj karijeri?
„Palermo-Napoli u februaru 2015, kada sam postigao svoj prvi gol u Seriji A. Tog dana sam bio besprekoran, nisam pogrešio.
„Prebacio sam loptu preko Higuainove glave, a on mi je rekao: „Šta si ti, Maradona?“ Zatim sam pokupio loptu u sredini terena i, iako sam čuo Baretija kako traži loptu, bio sam potpuno u zoni i ispalio pravu raketu iz daljine.
„Pobedili smo 3:1 protiv Benitezovog Napolija; mislim da me je delimično hteo u Njukaslu zbog toga, ili me je možda mrzeo jer smo ga pobedili.“
Najbolji saigrač sa kojim si ikada igrao?
„Reći Dibala bi bilo lako, ali onaj koji me je najviše impresionirao je Ajoze Perez. Ima talenat i dodir koji nikad nisam video ni kod koga drugog.
„Nosi obuću veličine 44, iako je iste visine kao ja: zbijali smo šale na to, ali mogao je da učini da lopta nestane. Izgleda mršavo, ali snaga trupa mu je neverovatna, a tehnika luda: nikad ne znaš šta će uraditi.“
Gde vidiš sebe za pet godina? Još u fudbalu ili u nečemu drugom?
„Pre godinu dana bih rekao da, ali danas ne volim fudbal; to je svet pun lažnih ljudi i malo ljudskosti, gde se ljudi gube zbog nekoliko para. Ako se vratim igranju, to je čisto iz strasti i da donesem poštovanje i fer-plej u svlačionicu, pošto su me kao mladića maltretirali i mnogo sam patio da bih izdržavao porodicu.
„Već sam pokrenuo nekoliko poslova: firmu za enterijerski dizajn sa timom diplomaca koji rade na stambenim i komercijalnim projektima. Osim toga, stičem udeo u ugostiteljskoj kompaniji za lounge barove i restorane, počevši od Varezea i šireći se na Milano, Madrid, Ibicu i Dubai.
„U budućnosti bih se možda fokusirao na omladinsku akademiju ili psihomotoričke projekte, ali moj cilj sada je da se oprostim od igre učešćem na sledećem Svetskom prvenstvu 2030.“