EKSKLUZIVNO: Darijo Srna o Šahtarju, Ardi Turanu i predanosti Ukrajini do samog kraja

Srna deli svoje mišljenje o obećavajućoj trenerskoj karijeri Arde Turana, tajni iza neprestanog toka svetskog talenata iz Hrvatske i zašto, uprkos tome što mu porodica živi u Londonu a putovanje traje i do 20 sati, ne bi menjao ništa.

Nakon toliko toga što si dao Šahtarju kao igrač i kapiten, kako je bilo preći na ulogu sportskog direktora?

"Nisam imao previše problema sa tom promenom, jer sam samo nastavio da radim u svom klubu. Za mene, to je više od kluba. To je moja fudbalska porodica. Naravno, ponekad ti nedostaje adrenalina sa terena i navijača, ali moraš da shvatiš kada je vreme da prestaneš, i važno je odabrati pravi trenutak. Mislim da sam našao savršeni.

"Nakon penzionisanja, postao sam pomoćni trener pod Luisom Kastrom, a nakon godinu dana, sportski direktor. Prošao sam kroz neophodne korake. Još sam mlad i još uvek učim. Ali moram da pomenem: postao sam sportski direktor tokom rata, i veruj mi, nije lako. Nisi samo sportski direktor. Ponekad si otac, majka, sestra, brat, ujak, sve. Tokom rata, teško je održati fokus na poslu."

Je li bilo teško regrutovati igrače i ubediti ih da dođu u Šahtar?

"Na početku, da. Potpisali smo Kastilja iz Venecuele i Dža (Džordžija Gočolešvilija) iz Gruzije. Nismo se odmah fokusirali na brazilce, jer je bilo stvarno teško vreme. Ali korak po korak, kako smo se prilagodili realnosti rata, počeli smo ponovo da potpisujemo Brazilce: Pedrinjo, Kevin, Marlon, Alisson, Isak i drugi. U međuvremenu, prodali smo mnogo igrača."

Da li je osvajanje trofeja i takmičenje u Evropi i dalje glavni izazov za Šahtar?

"Čak i nakon gubitka 14 igrača, igrali smo u Ligi šampiona i nastupili vrlo dobro. Remizirali smo sa Real Madridom u poslednjim sekundama. Pobedili smo RB Lajpcig, a pod (Marinom) Pušićem, pobedili smo Barselonu. Predstavljamo ukrajinski fudbal u evropskim takmičenjima, i to je vrlo važno za nas."

Šta se promenilo kada je Arda Turan došao, i je li bilo teško dovesti ga kao glavnog trenera?

"Znao sam za Ardu Turana iz mojih dana kao igrač, ali nismo imali ličnu vezu. Kao i sa igračima, uvek održavamo listu potencijalnih trenera, i tražimo mlade, ambiciozne, gladne. Teško je dovesti 'završenog' trenera u Šahtar.

"Ako pogledate našu istoriju trenera, (Paulo) Fonska nije imao mnogo iskustva kada je došao, (Robert) De Zerbi je imao nešto, Pušić i (Igor) Jovičević su imali iskustvo ali nisu bili završeni proizvodi. Svi su ogromno napredovali sa nama. Arda je isti.

"Počeli smo da pratimo njegov rad u turskoj prvoj ligi, i uradio je neverovatan posao. Osvojio je promociju iz druge lige i bio tri ili četiri boda daleko od kvalifikacije za Evropu. To je bio istorijski rezultat. Ne plašimo se mladih, ambicioznih trenera."

I šta je on promenio u svlačionici?

"Prvo, on je pristao da dođe odmah. Tokom ratnog vremena, to je velika stvar. Isto važi za Jovičevića i Pušića pre njega; obojica su rekli da odmah. Shvatili su situaciju, da, postoji rat, ali shvatili su i kakav klub ulaze.

"Arda je rekao da odmah. Zatim smo ušli u duboke razgovore o fudbalu, imali smo dva sastanka pre potpisivanja ugovora, i naš CEO Sergej i ja smo leteli u Istanbul i potpisali sporazum u jednom danu. Nakon toga, zvao me je svaki dan pitajući o igračima, gde su, kako se povezuju međusobno. Hteo je da počne odmah. On je mlad, ali ima kvalitete za vrlo svetlu budućnost kao trener."

Radio si sa mnogim vrhunskim trenerima. Gde vidiš Ardu Turana u narednih nekoliko godina? Može li da stigne do jedne od pet velikih liga?

"Ako pogledate svakog trenera koji je prošao kroz Šahtar, svi su krenuli naviše. Luiz Kastro je otišao u Botaflogo, Pušić je sada u Al Džezi ri sa odličnim rezultatima, Jovičević je otišao u Katar, pa Arabiju, pa Ludogorec. De Zerbi je otišao u Braijton, Fonska u Romu. Ne razvijamo samo igrače, razvijamo i trenere.

"Sa Ardama, siguran sam da će imati neverovatu budućnost. Ali prvo, imamo mnogo posla zajedno u Šahtaru, i idemo korak po korak."

U finalu Kupa UEFA 2009, proglašen si za najboljeg igrača utakmice. Kako se sećaš tog trenutka?

"Osvajanje evropskog trofeja sa Šahtarom... Došao sam 2003, i osvojili smo 2009. To je bilo nešto neverovatno za ukrajinski fudbal i za celu zemlju. Nakon toga, izgradili smo neverovatan tim u Donbas Areni. Ali onda, zbog Rusije, izgubili smo sve, počevši od 2014. Naš stadion, teren za trening, dom, navijači.

"Ali još uvek smo živi, zahvaljujući našem predsedniku, Rinatu Ahmetovu. Za njega, fudbal nije biznis, to je ljubav, emocija, adrenalin. Ove godine će biti 30 godina otkako je postao predsednik Šahtara. Nema mnogo takvih predsednika na svetu. On je zaista jedinstven."

Hajde da pričamo o brazilskim igračima, kako su prvi došli u Šahtar, i da li imate specijalnu mrežu izviđanja tamo?

"Taj proces je počeo 2003 i 2004. Prvi je bio Brandao, pa Matusalem iz Brešije. Brzo smo shvatili da nam ide vrlo dobro sa brazilskim igračima. Strategija je bila jasna: Ukrajinska i evropska defanzivna struktura, mešoviti srednji red, i brazilski šarm u napadu. Održavamo to od 2004 pa sve do danas.

"Svi naši brazilski igrači su otišli da igraju u vrhunskim klubovima. Fernandinho, Fred, Vilijan, Duglas Kosta. Neki od njih još uvek igraju na najvišem nivou."

Je li bilo teško naviknuti ih na ukrajinski i evropski fudbal?

"Za njih, nije lako doći u Šahtar, ali znaju istoriju. Uvek im kažem: razgovaraj sa (Aleksom) Tejxerom, razgovaraj sa Fernandinhom, sa Vilijanom, sa našim bivšim igračima, i dobićeš najbolje informacije. Oni će ti reći: 'Moraš da odeš tamo'.

"Šahtar je taj most između Brazila i vrhunskih evropskih klubova, pored Benfike, Ajaksa i Porta. Nažalost, sada nemamo luksuz vremena. Pre, smo mogli da sačekamo, Vilijan je imao skoro godinu dana da se prilagodi, Fernandinho osam meseci.

"Sada kupujemo igrače sa 18 godina i odmah ih stavljamo u tim. Isak, na primer, ima 18 godina i već je postigao pet ili šest golova. S jedne strane, to je rizik, ali s obzirom na okolnosti, rat, ograničena sredstva, ograničeno vreme, nemaš izbora."

Kako je bilo pregovarati o transferu Georgija Sudakova u Benfiku?

"Nije bilo teško, jer imamo snažne odnose sa Benfikom. Oni su kupili (Anatolija) Trubina i Sudakova; hteli su i Kevina, a mi smo kupili Pedrinja od njih. Imamo odlične odnose sa njihovim bivšim predsednikom i sa Rui Kostom danas. Ali morali su da znaju da treba da plate pravu cenu za Šahtarovog broj 10."

Je li bilo i klubova iz Premijer lige zainteresovanih?

"Da, bili smo vrlo blizu sa italijanskim i engleskim klubovima takođe. Sudakov je stvarno veliki talenat."

Može li Artem Bondarenko slediti sličnu putanju?

"Moguće. Sada smo u teškoj ravnoteži, mnogo putovanja, mnogo povređenih igrača. Ali imamo vrlo dubok, jak tim u sredini, i trenutno ne osećamo odsustva. Ako pogledate ovu sezonu u Evropi, navodno je jedna od najgorih godina za povrede u dve decenije. I moraš da uzmeš u obzir da putujemo 15 do 16 sati za naše domaće utakmice. To uzima fizički i mentalni danak. Prelazak iz stadiona sa 36.000 navijača u jedan sa 4.000 ili 5.000, to je izazov za mentalitet. Ali gradimo taj mentalitet."

Pročitajte naš puni intervju sa Bondarenkom ovde!

Pogledajmo unazad, kakav je tvoj utisak o transferu Mihajla Mudrika u Čelsi?

"Mnogi su rekli da nije vredi novca. To nije tačno. Zašto bi Čelsi platio toliko za njega? Zašto je Arsenal želeo njega? Zašto je cela Evropa želela Mudrika? Problem je što je stigao u Čelsi tokom jednog od njihovih najtežih perioda u 25 godina.

"Kada neko plati 70 miliona evra za tebe, očekuju čuda, ali fudbal ne radi tako. Možeš naći mnoge primere: Isak u Njukaslu, Grealish, mogao bih da nabrojim mnoge. On je još uvek mlad igrač. Pre Čelsija, igrao je možda 10 ili 12 utakmica u Ligi šampiona."

Kako Hrvatska nastavlja da proizvodi toliko vrhunskih talenata? Kakva je tajna?

"Imamo nešto... Nisam siguran šta je, ali imamo nešto. Populacija od 3,5 miliona, a jači smo u gotovo svakom sportu. Ljudi me i (Ivama) Rakitića pitaju isto pitanje sve vreme. Nema tajne formule. Mi smo gladni. Mi smo sa ulice. Nemamo nacionalni centar za trening ili vrhunske stadione, ali imamo karakter i mentalitet."

Vidiš li sličnosti između hrvatskog i ukrajinskog fudbala?

"Postoje poređenja. Kada sam igrao za Hajduk Split, igrao sam gotovo ništa. Imao sam platu, ali moj san je bio samo da igram za Hajduk. Nisam mario za novac. Danas, igrači dobijaju ozbiljan novac u Hrvatskoj koji često ne mogu da dobiju u Evropi na tom nivou. Za mene, to nije dobra stvar. Hrvatski klubovi moraju da žive od svojih akademija, kao Porto. Naravno, treba i strani igrači, ali fokus mora biti na hrvatskom talentu prvo."

Kakva je bila najteža pregovaračka misija u tvojoj karijeri sportskog direktora do sada?

"Naš CEO Sergej rukovodi većinom ugovornih strana. Moja uloga je više o osobi. Želim da osetim igrača pre nego što potpišemo. Razgovaram sa njim direktno, ponekad sa njegovim roditeljima, sa agentom. Radim duboku analizu da minimizujem rizik. Ali i dalje ćeš napraviti greške.

"Ponekad igrač ne može mentalno ili lično da se prilagodi novoj zemlji. To je deo fudbala, deo života. Ljudi kažu da je Šahtar veliki klub jer trošimo 50 ili 60 miliona evra, ali mi takođe prodajemo igrače za 140 miliona. Kupujemo 18-godišnjake i razvijamo ih. To je model."

Kako vidiš ulogu agenata u profesionalnom fudbalu danas?

"Biću iskren, ne volim većinu njih. Imam neke koje poštujem, i kažem im direktno: 'Ti se boriš za sebe, ne za igrača'. To je pogrešno. Trebalo bi da se boriš za igrača. Danas, fudbal je čisti biznis; agenti ponekad traže više provizije nego što igrač zarađuje kao platu. Nije tajna. Ne volim takav odnos. I po mom iskustvu, kada agent previše pritiska i stalno menja brojke, transfer retko uspe dobro."

Na kraju, gde vidiš Darija Srnu za pet ili 10 godina?

"Ako pitaš moju ženu i decu, rekli bi kod kuće pored mora. Ali moja žena je znala od prvog dana da ne mogu da živim bez fudbala. Za sada, ovde sam, i srećan sam. Moja porodica živi u Londonu šest godina, i kad god imam tri slobodna dana, idem kod njih. Kada pregovori i putovanja dozvole, uvek smo zajedno.

"Ta podrška je sve, posebno sada, kada put od Londona ovde može da traje 17, 18, ili čak 20 sati, zavisno od situacije na granici. Nije ni blizu onome što je bilo pre, kada je bilo tri dnevna leta, i mogao sam da budem na Hitrou za manje od tri sata. Ali oni razumeju šta ovaj klub znači za mene. Biću sa ovim klubom do kraja. I biću sa Ukrajinom do kraja."