EKSKLUZIVNO: Bivši igrač Srca Bednar o „bajkovitoj“ sezoni pred odlučujući meč protiv Seltika

U sredu, kada je Srce imalo prvu meč loptu za titulu – prvu još od 1960. – obukao je ljubičastu jaknu. U bojama svog voljenog kluba, za koji je igrao dve sezone pre dvadeset godina.

Ekipa iz Edinburga je na kraju pala za samo nekoliko sekundi, pošto se Seltik spasao penalom u devetom minutu sudijske nadoknade.

Ovog vikenda škotski Premijer liga kulminira zlatnim finalom. Hoće li Srce zadržati prednost i prekinuti 41-godišnju dominaciju glazgovskih velikana?

„Cela Škotska živi za ovo, a i ja. Zaista im želim sve najbolje“, rekao je Bednar u intervjuu za Flashscore.

Kako podnosite borbu Srca za titulu?

„O, vau, neverovatno je! Osećam se tako blizu ovom klubu. Bio je to moj prvi odlazak u inostranstvo...

I Srce. Ljudi kažu da sam pravi navijač Srca, što je smešna slučajnost… I dalje ih pratim, i kad god mogu, doletim. Ponekad u humanitarne svrhe, ponekad samo da gledam utakmicu.

„Euforičan sam. Trenutno je svaka utakmica, moglo bi se reći, autobuska parada. Navijači su neverovatni. Uvek su bili, a sada prate tim svuda.“

Kada ste vi igrali tamo, od 2005. do 2007., da li je bilo zamislivo svrgnuti i Seltik i Rendžers istovremeno?

„Jedne sezone smo počeli sa sedam pobeda i dva remija i bili smo vodeći u ligi. Ali finansijski, ta dva kluba su bila na drugom nivou.

„Završili smo drugi i igrali kvalifikacije za Ligu šampiona, ali smo i dalje bili skoro 20 bodova iza Seltika. Tako da nam je bilo zaista teško, iako smo imali sjajan tim sa mnogo škotskih reprezentativaca. Ali sada imaju snažnog vlasnika, koji je ujedno i vlasnik Brajtona, i on je potpuno posvećen podacima i statistici.

„I koliko sam video, zaista mi se sviđa njihov menadžer. Nisam ga još lično upoznao, ali gledam svaku konferenciju za štampu. On je prizemljen, govori veoma dobro, i mislim da podnosi pritisak. Mogu reći samo dobre stvari.

„Dakle, da odgovorim, tada verovatno nije bilo realno, ali sada postoji ogromna šansa. Iako čujem ljude koji kažu da je mnogo za škotskog šampiona da izgubi pet utakmica u sezoni.

„Neki timovi samo pokušavaju da umanje značaj, ali ja ne bih obraćao pažnju na to. Seltik i Rendžers imaju slabiju sezonu; Srce to koristi. Uzeo bih titulu sa obe ruke!“

Prošlo je neverovatnih 41 godina otkako je neko drugi osim Seltika ili Rendžersa osvojio škotsku ligu – skoro ceo vaš život…

„Nestvarno! Poslednji put je to bio Aberdin, sa Ser Aleksom Fergusonom na klupi, što sve govori.

„Mislim, osim Hibsa kao apsolutnih rivala, Seltika i Rendžersa, svi u Škotskoj navijaju za ovu bajku. Želim da verujem u to, jer svi volimo bajke.“ (smeje se)

Pomenuli ste menadžera MekInesa. Šta vam se još sviđa kod njega?

„On je prizemljen, bez preteranih izjava. Uvek je o nama, o našem radu. Ne gleda levo ni desno, samo se fokusira na sebe i Srce.

„Danas su neki menadžeri ekstravagantni i mešaju se u stvari koje se tiču protivnika, ali to ne vidite kod njega. Koliko sam čuo, već postoji interesovanje za njega iz Engleske. Iz daljine, moj utisak je da je dobar čovek.“

Da li još uvek poznajete nekoga u klubu?

„Nekoliko novinara i nekoliko ljudi oko kluba. Moj bivši saigrač Robi Nilson je do nedavno trenirao tim.

„Bio sam tamo poslednji put pre oko dve godine da gledam utakmicu Konferencijske lige. I uglavnom, zato što smo završili drugi i, na primer, Ruda Skacel je imao neverovatnu sezonu, ljudi nas se tamo sećaju i misle o nama s ljubavlju. Svaki put kad se vratim, osećam se kao da se vraćam kući.“

Tu ste proslavili i prvi trofej u karijeri, zar ne?

„Da, osvojili smo škotski FA kup. Finale je odigrano na Hempden Parku, nacionalnom stadionu, fantastično iskustvo.

„Igrali smo protiv Gretne iz treće lige, koji su pisali sopstvenu neverovatnu priču. Bilo je 1:1 i pobedili smo na penale. Baš onakvo finale kakvo želite. Poslednja utakmica sezone, izvukli smo se čistom snagom volje.

„A posle? Na putu kući iz Glazgova, imali smo autobus bez otvorenog krova, pa smo ga razbili. Pitali smo da li možemo, pošto se nije otvarao, i naravno, dozvolili su nam. Popeli smo se na krov, i kad smo stigli na Tajnkasl (stadion Srca) u Edinburgu, bio je haos.

„Sledećeg dana imali smo paradu kroz grad i sigurno je bilo 150.000 navijača na ulicama, svi u crvenim dresovima – to se nikad ne zaboravlja.

„Sećam se i da je tadašnja gradonačelnica Edinburga bila sa nama na krovu autobusa. I slučajno sam je udario nekoliko puta po glavi našom zastavom, jadnica.“